Otkrića pre nove ere

Šećerna bolest je jedna od najstarijih bolesti, ali pisanih podataka o njoj nema sve do XVI veka pre nove ere.

Najstariji zapis u kome se opisuje stanje bolesnika sa simptomima šećerne bolesti potiče iz tzv. „Ebersovog papirusa“ (oko 1550. g. p.n.e.). Da su takva stanja bolesnika bila izuzetno retka u periodu pre nove ere, ide u prilog podatak da ih Hipokrat (460-377) koji se smatra „ocem medicine“ čak i ne pominje u svojim delima.

Otkrića u periodu nove ere

Najraniji podaci o šećernoj bolesti potiču od rimskog lekara Celsusa iz I veka naše ere, koji je opisao bolest karakterističnu po preteranom žeđanju i mokrenju, a prvi koji je upotrebio izraz „DIJABETES“ bio je Demetrius (III vek).

Početkom XI veka, Avicena, persijski lekar, opisao je dijabetesnu gangrenu. Sladak ukus mokraće bolesnika obolelih od dijabetesa, zapažen je još u III veku, u XVII veku (1674) utvrđeno je, da je zaista slatka ali je tek u XVIII veku (1797) za takvu mokraću upotrebljen izraz „MELLITUS“ od strane nemačkog lekara Johan Peter Franka i engleskog lekara Roloa. Iz navedenih izraza „dijabetes“ (III vek) i „mellitus“ (XVIII vek), prihvaćen je medicinski naziv za šećernu bolest „DIABETES MELLITUS“ koji je u upotrebi i u današnjoj savremenoj medicini XXI veka. Pre konačnog saznanja suštine dijabetesa, bilo je niz važnih otkrića:

1. Da sladak ukus mokraće dolazi od šećera (engl. lekar Dobson - 1776).
2. Hiperglikemiju dijabetičara prvi je opisao engl. lekar Rollo (1779).
3. Identifikacija šećera kao glikoza pripada francuskom hemičaru Michel Chevreulu (1815).
4. Da je glikozurija prouzrokovana visokim nivoom šećera u krvi i da predstavlja dijagnostički znak za dijabetes, pripada nemačkom lekaru Bernard Nayninu (1889).
5. Metoda za kvalitetno određivanje šećera u mokraći pripada Tromeru (1841) a kvalitativno Fehlingu (1850).
6. Komu kao komplikaciju dijabetesa, prvi je opisao engleski lekar Wiliam Prout (1848).
7. Aceton u mokraći dijabetičara, otkrio je nemački biohemičar William Peters (1857).
8. „Kusmaulovo disanje“ u dijabetičnoj komi opisao je Kusmaul (1874).
9. Pojava šećerne bolesti u deteta čiji je otac bolovao od dijabetesa, navodi engleskog lekara Mortona na mogućnost nasledne sklonosti (1696).
10. Claude Bernard, francuski fiziolog (1813-1878), dokazao je glikogensku funkciju jetre, da se glikogen nakuplja u jetri (1857) a u mišićima (1859), da se iz glikogena stvara šećer i da je glikoza normalan sastojak krvi. Dokazao je i postojanje „bubrežnog praga“ za glikozu - dolazi do glikozurije kada je šećer u krvi suviše visok ili kada je bubrežni prag smanjen. Dokazao je na povezanost šećerne bolesti sa centralnim nervnim sistemom.

Pankreas i dijabetes

U drugoj polovini XIX veka a posebno XX veka, dolazi do niza naučnih dostignuća i pronalazaka, posebno u ulozi pankreasa u nastajanju dijabetesa, koji su doprineli da se dođe do današnjih saznanja i reši suština dijabetesa. Za to je zaslužna čitava plejada velikih svetskih imena: lekara, fiziologa, biohemičara, farmakologa, histologa, hemičara...!

Da postoji veza između nastajanja dijabetesa i pankreasa, zapazio je i tvrdio francuski lekar, farmakolog i hemičar Apollinaire Bouchardat još 1830. god.

Nastaje izučavanje građe pankreasa: Prvo otkriće je otkriće „ostrvske“ građe pankreasa, koje se razlikuje od građe ostalog žlezdanog tkiva a pripada Paulu Lagenhansu, nemačkom lekaru (1869).

Da je dijabetes posledica oštećenja pankreasa, dokazao je Bernard Naunyn, osnivač kliničke eksperimentalne medicine u Štrasburgu (1889).

Iste godine (1889), njegovi asistenti Mering i Minkowski eksperimentalno su dokazali sigurnu pankreasnu genezu dijabetesa, odstranjenjem životinjama pankreas. Dobili su manifestaciju teškog oblika dijabetesa sa fatalnim ishodom.

Daljim izučavanjem „ostrvske“ građe pankreasa, francuski lekar Lagesse, zapazio je da ta „ostrvca“ za koje je predložio da se zovu „Lagenhansova ostrvca“ luče neki endogeni sekret (1893), da bi belgijski naučnik Jean de Meyer taj hipotetički sekret nazvao „insulin“ (1909). Da u „Langerhansovi ostrvcima“ ima dve vrste ćelija, utvrdio je engleski fiziolog Wiliam Lane (1907) i dao im imena alfa i beta ćelije. Da se ove dve vrste ćelija razlikuju po građi i funkcijama ustanovio je američki histolog Robert Benslay (1911).

Otkriće pankreasne geneze dijabetesa i građe „Largenhansovih ostrvaca“ predstavljao je izvanredan doprinos u dijabetologiji ali ne i u terapiji dijabetesa.

Nastaje period istraživanja na dobijanju aktivne materije iz pankreasa, koja bi povoljno delovala na povlačenje simptoma dijabetesa. Ruski fiziolog Saboljev je još 1902. god. predložio da se iz ostrvske građe pankreasa ekstrahira materija kao delotvorni princip. Predlog je bio nezapažen i tako propuštena mogućnost da insulin bude otkriven znatno ranije.

Nemački lekar Zilzer je uspeo da iz pankreasa dobije materiju sa izvanrednim efektom na povlačenje simptoma šećerne bolesti (1906). Zbog uzgrednih negativnih nuzpojava, obustavio je dalje istraživanje (1909). Francuski fiziolog Gray je 1905. god. iz pankreasa izdvojio aktivan princip, vrlo efikasan u povlačenju simptoma dijabetesa. Nije shvatio značaj svog otkrića, iako je postupak za dobijanje insulina bio isti kao kod postupka Bantinga i Besta, što je potvrđeno dokumentacijom pariskog Biološkog društva, ali posle otkrića insulina.

Rumunski lekar Paulesku je 1916. god. ubrizgavanjem ekstrakta gušterače psa, drugom psu kome je izvađen pankreas a kao rezultat dobio je značajno smanjenje glikozurije. Objavio je preliminarno saopštenje o načinu dobijanja insulina 1919. god. ali je i to otkriće ostalo nezapaženo i neiskorišćeno. Ubrzo posle toga Paulesku je umro.

Konačno, 1921. god. dolazi do epohalnog otkrića i izolacije insulina od strane Bantinga (1891-1941) i Besta (1899-1978), uz asistenciju hemičara Collipa i prof. John Richard Macleoda. Iz navedenih istorijskih podataka o dijabetesu, razrešena je i dokazana pankreasna geneza dijabetesa.

Sigurno je da dosadašnja epohalna otkrića nisu konačna. Predstoji niz budućih pronalazaka, koja bi doprinela u mogućnost efikasne primarne i sekundarne prevencije pa čak i pokušaja „izlečenja“ insulin zavisnog dijabetesa putem transplatacije tkiva celog pankreasa ili izdvojenih „Largenhansovih ostrvaca“. Biće još svetskih velikana, zaslužnih naučnika, kandidata i dobitnika Nobelove nagrade za njihova otkrića iz oblasti dijabetesa.

Dosadašnji dobitnici Nobelove nagrade iz oblasti dijabetesa:

1. Frederik Grant Banting (1981-1941) i John James Richard Macleod (1876-1935) za otkriće insulina, nagrađeni su Nobelovom nagradom za fiziologiju i medicinu 1923. god.

2. Bernardo Alberto Houssay (1887-1971) argentinski fiziolog, za svoje otkriće o ulozi hormona prednjeg režnja hipofize u metabolizmu šećera, dobitnik je Nobelove nagrade 1947. god.

3. Frederik Sanger (1918-?) engleski naučnik iz Kembridža, razjasnio je potpunu strukturu insulina i za to svoje otkriće dobio Nobelovu nagradu za hemiju 1958. god.

Nobelova nagrada je zaveštanje koje je svojim testamentom od 17.11.1895. god. ostavio pronalazač dinamita, švedski hemičar Alfred Nobel (1833-1896). On je odredio da se kamata od njegovog imanja (44 miliona franaka) posle njegove smrti dele, kao nagrada, onim velikanima koji su u toku prošle godine, najveće usluge čovečanstvu učinili na polju hemije, fizike, književnosti, medicine i održanja svetskog mira.

Dr Slađana J. Petrović, internista Specijalne bolnice za lečenje i rehabilitaciju „Merkur“