Ana Vuković-Rosić sa najstarijom unukom Ivanom, akademskom slikarkom

Vrnjčanka, Ana Vuković-Rosić je redovni profesor oftalmologije na Univerzitetu u Tuzli, BiH gde je bila šef Katedre za oftalmologiju. Bila je dugogodišnji direktor Očne klinike Medicinskog fakulteta u Tuzli, sada u penziji.

Rođena je 3. maja 1929. godine u Vrnjačkoj Banji, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Studije medicine završila je 1954. u Beogradu, kao i specijalizaciju oftalmologije 1959. Iste godine otvara prvo Očno odeljenje na Kosovu, u Gnjilanu gde radi tri godine. Kao šef Očnog odeljenja u Tuzli radila je od 1962. do 1992. godine. Habilitacioni rad sa temom „Savremeno lečenje trahoma“ položila je 1967. godine u Beogradu. Doktorirala je 1976. na temi „Eradikacija trahoma na severoistočnoj Bosni“. Postala je stalni član Svetske Lige borbe protivu trahoma 1972, član je Američke Akademije Oftalmologa, član Francuskog ogtalmološkog društva. Autor je velikog broja publikacija u stranim medicinskim časopisima.

Vlada Srbije odredila je turizam kao jedan od četiri sektora prioritetnih za obnovu i razvoj. Na taj način ostvarili bi se veoma bitni ciljevi – otvaranje novih radnih mesta, unapređenje životnog standarda svih građana, povećanje mogućnosti za trgovinu i privredni napredak, za strana ulaganja i doprinosi da turističke destinacije u Srbiji budu još atraktivnije. Industrija turizma u Srbiji obnavlja se nakon poznatih dešavanja devedesetih godina prošloga veka (raspad bivše SFRJ i međunarodna izolacija).

Konačno, nakon sedamnaest godina, prošle 2007. godine prihodi od turizma bili su veći od prihoda ostvarenih 1990. godine. Prošle godine prihodi su bili preko 500 miliona dolara a 1990. godine 414 miliona dolara. Za poboljšanje uspeha turističkog sektora neophodno je obezbediti dve stvari. Prvo, potrebno je Srbiji obezbediti pozitivniji imidž u svetu, i da za promociju istog postoji jedintveni pristup od strane svih aktera. Drugo, potrebno je pružiti dokaze o novom, pozitivnom imidžu Srbije, kao glavnom centru kulture, umetnosti, trgovine i kulturno–istorijske baštine. Osnov za promenu imidža i razvoja turizma uopšte su preko potrebne investicije u turizam.

U svome delu „Blago cara Radovana“ sjajni pesnik Jovan Dučić, govoreći o mladosti i starosti, citira jednog pisca 18. veka koji kaže: „U poznim godinama mislite da ste mudriji nego pre, a vi ste samo tužniji nego pre“. I koliko god da Dučić tvrdi: „Čovek se ne oseća starim dogod mu žive roditelji“, u nekim trenucima se tuga nadvije nad godine onih koji te smatraju još detetom, ali ne zaobiđe ni tebe, ocvalog, suočenog sa nezaustavnim kopnjenjem.

Imaš toliko godina da ne voliš ni da ih brojiš. Mnogo više od Nerudinovog „ružnog doba“ iz Selimovićevog romana. Tuga starosti zapliće te u tananu mrežu. U tebi je i malo zamora, i nešto ravnodušnosti. I još se povremeno javi kočoperna želja da se tuzi i zamoru doaka. Imaš još, kao, neke poslove, nedovršene. Imaš i staru majku. Ona čeka da nađeš vreme i da joj se oglasiš. Da ostaviš izgovore o neodložnim poslovima. I planove o neobiđenim svetskim destinacijama. I tuđa slana mora. Da nađeš strpljenja i da joj odslušaš dobro znanu priču o boljkama u kostima, o novim sahranama u kraju, i odagnaš joj brigu nanetu ružnim noćnim snovima. Svima si vremešna persona. A njeno si dete. Jedina se ona seća tvog rođendana. Pita te, pogladi, i brižno zagleda, i nudi slatko od šljiva i dunju sa ormana. Zaustavlja te još koji tren dok se vrpoljiš da pođeš. Ljubi te ko da joj je poslednji put. Onda, povijena, sa štapom, izađe na malu kapiju, gleda za tobom dok odmičeš. Okrećeš se da joj mahneš a ona sve manja, ozebla od sete, sama suva grančica na golome sokaku. Pa te zapeče savest što se žuriš, što joj radosnije ne uzvratiš, i češće joj se okažeš. Jer znaš u biti da te niko posle nje neće s toliko dugim i tako neizrecivo odanim pogledom ispraćati.