|
Kada jedno društvo u tranziciji, pored svih problema sa kojima se sreće, na ekonomskom, pravnom, sociološkom, kulturnom i kada menja čitav poredak, kada se na kraju okrene i sebi samom, dolazimo do saznanja da se u životu često polazi od početka i to od čoveka i njegove porodice kao osnovne ćelije društva.
Danas smo došli dotle, da smo tu ćeliju izložili svim bolestima, da je postala maligna bespomoćna i na putu uništenja. Uništiti nju uništavamo naše postojanje.
Žrtva i nasilnik. Sami termini zvuče zastrašujuće. Počelo se sa njihovim raspoznavanjem, uobličavanjem, obelodanjivanjem, pa zauzimanjem određenih strategija po pitanju iskorenjivanja tog društvenog zla.
Postoji narodno verovanje da nesreća nikada ne dolazi sama.
Vratimo se žrtvi i nasilniku.
Donet je novi Krivični zakon. Imamo žrtvu, raspoznajemo nasilnika.
Pokušavamo da stvorimo mehanizme kako da tom zlu stanemo na put.
Posmatrajući sve to vidimo da su sve institucije vladine i nevladine
stavljene u funkciju zaštite žrtve. Vidimo krug u centru kruga žrtva.
Okružena je institucijama sistema: škola, MUP, SOS centar, centar za
socijalni rad, tužilac - sud, nevladin sektor, sigurna kuća.
Dolazak žrtve do sigurne kuće, po meni, dovodi u pitanje osnovnu strategiju zaštite žrtve.
Škola je otkrila i obavestila, policija je intervenisala i prikupila
dokaze, tužilac je pokrenuo postupak, sud je naložio prikupljanje
validnih dokaza, a sigurne kuće za izolaciju žrtve nemamo.
Žrtva postaje i žrtva tih institucija, zahvaljuje se njihovoj nemoći i
miri se sa sudbinom koja je zadesila. Vraća se nasilniku. Njeno
povlačenje, izjave, tužilac kovertira jer nije validna za sud. Stoji
ubeđenje da su svi nešto radili ali eto... neke karike nema... sve se
raspršilo kao mehurići.
Mi bi smo hteli da stvari posmatramo sasvim drugačije.
Nasilnik, ako utvrdimo da postoji - bar tako kažu u lancu sistema
zaštite žrtve - utvrdili smo da je nasilje izlišno, utvrdili smo težinu
krivičnog dela, sankcionisali smo to i uputili ga na izdržavanje kazne
i kazna ima za cilj, da krivična dela ne čini, da shvati da je
činjenjem nasilja ugrozio egzistenciju i život svojih najmilijih i tek
tada kada to shvati može se reći da se uspelo na iskorevanju nasilja.
Zašto tako nije pitamo se. Očigledno da nedostaje neka karika u sistemu i to - najbitnija.
Radije se ide linijom manjeg otpora.
Žrtva je ta koja će trpeti sve, sigurne kuće nema. Nasilnik je na
slobodi. Sistem funkcioniše sporo, sudski postupak se vodi u nedogled.
Nasilnik ima osećaj da mu niko ništa ne može. Žrtva ima osećaj
beznadežnosti i miri se sa sudbinom i svesna je da je u suštini
nezaštićena i da može očekivati i tragične posledice. Kada se tragične
posledice dese, tek tada će se mnogo čega dešavati, ali tada je sve
kasno.
Tada će svi osuti drvlje i kamenje na Centar za socijalni rad, kao
jedne od karike u lancu, da nisu odgovorili svom zadatku i ako su
istureni u prve borbene redove i žrtvovani kao glineni golubovi.
Sve više imam osećaj da mnogi peru ruke, da mnoge obaveze prenose na
centre, zdravstvene obaveze, lečenje, školovanje, osiguranje i dr.
Bio sam u društvu potpredsednika vlade zemlje koja je ušla u Evropsku
uniju, reče čovek da je u razgovoru sa gospodinom Đelićem pitao: Zna li
gde je Boljevac? Odgovorio mi je: „ne znam...“ Zato mu on odgovori: „da
za razliku od njega, on zna većinu gradonačelnika u Srbiji, odlično
sarađuju i veoma dobro se razumeju.“
Hoću da verujem da naš ministar zna gde je Vrnjačka Banja. Hoću da
verujem da naše Ministarstvo ima jasnu strategiju i definisanu politiku
iz oblasti socijalne zaštite, koja će u prvi plan imati čoveka,
porodicu i njihov prosperitet. Hoću da verujem da je i u funkciji
zaštite svojih institucija i radnika u njima.
Neću da verujem da se bave sami sobom i preraspodelom fotelja.
Radomir Dunić, socijalni radnik
|
