|
 Radmila Mićić
Vi ste u Kanadu otišli pre raspada SFRJ, pre NATO bombardovanja, kako
to da su vam stradanja i patnja kosovskog naroda toliko bliska, i
otkuda tolika volja da pomognete?
- U Kanadu sam sa suprugom i dve ćerke otišla 1989. godine. Ovde smo
živeli tri generacije pod istim krovom, želeli smo da zaradimo za stan
i kad to ostvarimo da se vratimo. U Kanadi smo već skoro dvadeset
godina još stan nismo kupili, nešto smo prištedeli, međutim, cena
stanova stalno raste. Živimo u Kanadi i radimo, kao i mnogi naši
iseljenici. Ja sam pratila sve što se u Srbiji dešava, možda sam bila
nešto više upućena zato što radim u biblioteci. Bivalo mi je teško kad
mladi dolaze i traže knjige u kojima se srpski narod blati, u kojima se
piše o Srbima kao genocidnom narodu. A onda sam jednog dana sasvim
slučajno pročitala u „Večernjim novostima“ reportažu o majci Petri
Kostić sa Kosova, iz sela Retimlja koja traži svoja dva nestala sina
Lazara i Todora koja me je toliko potresla. Odlučila sam, pošto sam i
inače često recitovala u prilikama kada se dijaspora iz naše zemlje
okupljala tamo u Kanadi, da u vidu monologa ispričam tu reportažu.
Efakat je bio više nego snažan, ljudi su saosetili sa Petrom Kostić,
želeli su da pomognu trebalo je samo osmisliti način i organizovati
akcije.
Tada ste počeli da prikupljate pomoć, to i danas činite sa istim elanom
kao kada ste počinjali, imam utisak da mi iz Srbije nemamo saosećanje
za ljude koji su ostali da žive na Kosovu kao Vi koji živite daleko od
svoje zemlje.
Rođena sam u Šapcu, svi mi koji odlučimo da odemo prođemo golgotu,
emigrantski hleb ima devet kora. Lično u duši osećam i da sam tamo i da
sam ovde. Pred očima mi je slika kada sam prvi put pred prepunom salom
govorila monolog majka Petre, situacija je bila neverovatna ljudi su
plakalim, potom aplauz. Novac koji sam u to vreme prikupila donela sam
i uglavnom podelila ljudima koji su tragli za svojim nestalima. Bilo je
to 2003. godine boraveće ni Kosovu ja sam čula mnoge potresne priče.
Kasnije sam monodramu proširila sa novim podacima koje sam sakupila i
novim stradalničkim sudbinama.
Nesvakidašnje je i to što pomoć koju donosite uvek dajete na ruke onima
kojima ste je namenili.
Za mene novac tu nije u prvom planu ja upoznajem te ljude, razgovaram
sa njima, čini se da država Srbija nema osećaj za taj aspekt pomoći.
Ovaj put novac koji sam sakupila podelila sam deci koja žive na Kosovu,
ispalo je negde oko 40 evra za svako dete. Mišljenja sam da dok god ima
dece na Kosovu dotle će i Kosovo biti naše. Takođe sam uručila novac
jednoj devojčici, Milici Stamenković za slušni aparat, Bojanu Radiću
sam dala novac da ogradi crkvu u selu Gotovuši opština Štrpce, zatim
sam uručila novac i monahinjama u Gračanici, pomogla sami porodici u
kojoj je 11-oro dece, a otac im je umro od karcinoma.
Kako bi ste opisali suštinu onoga za šta se borite?
Borim se za nezaborav među stradalima i slogu među živima, da bi ste
došli do ovakvog životnog principa vi morate da odete tamo i da vidite
te zatočenike pravoslavlja. Po meni dokle god i jedno dete na Kosovu i
metohiji živi i dokle god se čuju zvona Gračanice mi imamo moralnu
dužnost da pomažemo taj narod. Zameram onima koji misle samo na sebe.
Gledala sam izvođenje monodrame „Deco moja kude li ste“. Vi u nju
ulažete puno energije dočaravajući upečatljivo mukotrpni stradalnički
život majke koja se nada. Mađutim vama nije lako ni pomoć da sakupite,
jer se radi o velikim iznosima.
Imala sam priliku da upoznam Petru Kostić od nje sam dobila maramu koju
nosim kada izvodim monodramu, i neke druge delove kostima koji ste
videli su autentični delovi odeće koji su ovi ljudi na Kosovu nosili.
Potrebno je dosta vremena i strpljenja da osmislite akcije na kojima će
se novac sakupljati. Imali smo organizovano hodanje, gde smo osmislili
maršrutu i ljudi su na karaju te šetnje, na primer uplaćivali ne veliki
iznos. Ali pored tih nekih organizovanih ili većih sakupljanja imamo
niz slučajeva gde se ljudi odazivaju da pomognu. To je primer porodice
Račić iz Toronta koja je sav novac i poklone sa krštenja sina
Aleksandra dala da se donese deci sa Kosova i Metohije, zatim porodica
Aničić svaki put kad slavi svoju krsnu slavu svetog Nikolu poklone
daruju deci s Kosova. Pomenula bih i košarkaški klub „Trojka“, skijašku
grupu Saše Guseva pa Srpsku školu „Sveti Sava“ iz Kičinera i mnoge
druge. U tim akcijama veliku podršku imam od supruga Radmila koji u
svemu pomaže pa kad zatreba na priredbama i frulu zasvira.
Vi ste se obratili publici posle svoje predstave, a i ovaj put ljudi su
reagovali emotivno.
Nije uobičajeno da se glumac obraća publici, ali nisam ni ja prava
glumica. Želela sam još jednom da poručim prisutnima da je kosavska
tragedija strašna i beskrajna. Narod koji tamo živi je na granici pakla
i raja.
Mila Vasojević
|
