Možda Vas naslov ovog teksta asocira na neki uzbudljivi akcioni trilerski roman, koji se čita bez predaha. Daleko je od toga, nažalost, predstavlja realnost življenja u našoj Srbiji. Licemerstvo koje se ogleda u pojedincu pa i mogu da shvatim.

Licemerstvo koje ispoljava država sa svojim legalnim institucijama i legalno donetim zakonima premašuje moje poimanje i države i zakona i pravde, posebno kada se radi na najosetljivijim pitanjima zaštite ČOVEKA i svakog njenog GRAĐANINA.

Problem narkomana je evidentan alkoholičara i od ranije.

Postoje institucije i ustanove koje se bave ovom problematikom i njima hvala. Postoje državni organi i sudovi koji su u obavezi da zakone poštuju.

Uverili smo se da po pitanju izricanja adekvatnih mera OBAVEZNOG PSIHIJATRIJSKOG LEČENJA – gde odluke po pravilu donosi sud opšte nadležnosti i pitanje ZAŠTITNIH MERA koje donose sudije za prekršaje iz Zakona o javnom redu i miru ni malo se ne mogu tretirati kao mere koje imaju za cilj zaštitu prava građana, pravo na život, pravo na slobodno kretanje, pravo na mir, a bolesnih i zavisnih pravo na lečenje. Jer se takve mere retko a bogami i nikako ne izriču.

Sudije pribegavaju izricanju kazni ili mera u onoj vrsti i u onom obimu i obliku koji neće koristiti onome prema kome je ta presuda izrečena, tobože blaže mere i manje represivne A U STVARI SE PRVENSTVENO RADI DA SE ZAŠTITE SREDSTVA BUDŽETA države a verovatno i sudijskog standarda jer se finansiraju iz istog budžeta. Normalno ima i onih mera koje su blaže i koje će takve kakve su postići cilj. ALI ONE KOJE BI TREBALO IZREĆI ONIMA KOJE JEDINO TAKVE MOGU POMOĆI se ne izriču jer one su te koje će pojesti republički budžet.

Ne osuđujem sudije i sud, naloženo im je da tako rade, ali osuđujem sudije i sud zašto se ne izbore za svoju pravu nezavisnost i sude po zakonu, a DRŽAVA NEKA IZVOLI jer zato i postoji da ta sredstva i obezbedi ili ako ne može neka te zakone ukine, bilo bi poštenije.

Otkud naša pobuda da dotaknemo ovu problematiku.

To je stvar države, stvar državnih organa, stvar sudova. Jeste ne sporimo.

Naš interes kao službe i njenih profesionalaca, jeste, da zaštitimo građanina, pa i onih koji su zalutali u polje socijalne patologije. Neznanje nije pravdanje pred sudom a ZNANJE nas obavezuje da ukažemo na nepoštovanje zakona pa sa time neka se pozabave oni koji su za to odgovorni. Još je veće zlo što se ne izriču prave sudske mere, prema krivičnom delu ili prekršaju koje je učinjeno jer zaboga to opterećuje budžet Republike i ima uticaja na plate, a to što je život pojedinca, porodice i društva u celini i svih tragičnih slučajeva koji se dešavaju i sve će ih biti više, biće to obaveza samo tamo nekih Centara za socijalni rad i njihovih radnika.

Mislim da je krajnje vreme da se krene sa inicijativom da se nešto u ovoj sveri promeni.

Neka ovo bude naš doprinos tome.

Da li će se u vezi iznetog oglasiti nadležna ministarstva ostajemo da vidimo, i ostavljamo njihovoj profesionalnoj svesti.

Radomir Dunić, socijalni radnik