Sa promocije knjige

Biblioteka Fons Romanus izdavačke kuće – Narodna biblioteka „Dr Dušan Radić“ nastavlja sa izdavanjem zavičajnih knjiga, čiji su sadržaji i na zavičajnom i na širem prostoru, srpskom i jugoslovenskom. Odmah žurim sa konstatacijom da je apsurdna podela knjiga na zavičajne, regionalne i univerzalne. Izbledela su shvatanja da nas zavičajno i regionalno oslobađa više vrednosne norme, kao i da se zavičajno mora afirmisati preko centara. Primera radi, navodim samo dve knjige u izdanju Vrnjačke biblioteke: Đeneral Belimarković Ognjana Topalovića, koju sam još 1998, kad je knjiga o ovom velikom Vrnjčaninu objavljena, označio kao širenje konteksta; druga, egzemplarna je Dnevnik banjskih razgovora Boška Ruđinčanina, u kojoj autor sa srpskim piscima, vezanim za Banju, razgovara o velikim i malim temama literature, naše zemlje i sveta (M. B. Protić, Dobrica Ćosić, Milorad Pavić, Desanka Maksimović, Dušan Matić, Bogdan Bogdanović, i dr.).

Takve su i druge knjige Narodne biblioteke, jedinstvene po postavljanju Vrnjačke Banje u strukturno središte knjige, ali koje ne postoji bez sasredišnih krugova koji se šire u znatno veće prostore. U ovom smislu pomaže nam jedna asocijacija. U pripoveci „Iznad pet trošnih saksija“ Gorana Petrovića, čija se radnja događa u Vrnjačkoj Banji, na pitanje dečaka „kuda odlazi ova muzika“, maestro je „podigao obe ruke, načinio je što je mogao širi pokret, kao da pokazuje na čitavu Vrnjačku Banju, na njen park, na planinu Goč, na dolinu Zapadne Morave, na čitavu zemlju, na ukupan svet, pa i dalje.“

Knjiga Vrnjački Rusi troje autora (Ognjan Topalović, Toma Milenković i Mirjana Obradović) komponovana je na način sasredišnih krugova: kratak informativno jasan predgovor o namerama autora, zatim deonice koje se oslanjaju jedna na drugu: Dolazak ruskih izbeglica, Prihvatanje i razmeštaj, Organizacije ruskih izbeglica; slede čiste vrnjačke deonice kao što su:
Zapošljavanje, Ambulanta, Školovanje, Vreme okupacije, da bi se, naročito u deonici „Likovi i sudbine“, u kojoj su autori individualizacijom vrnjačkih Rusa doveli ne samo do akcentovanja tragičnih sudbina već i do izvlačenja ljudskih i stručnih kvaliteta. Autorska kontrola je stalna. Naime, iako ima emocionalnih pristupa, bitno je moralno i intelektualno odstojanje. Autori nisu strogo apostrofirali slabosti pojedinih vrnjačkih Rusa. Naprotiv, pouzdan pristup je u jasnom sagledavanju istorijskih prilika, koje pretpostavljaju i lične greške pojedinaca. Ali upravo još u predgovoru autori ističu da je elitni sloj ruske emigracije uneo visok kvalitet u oblasti nauke, umetnosti i kulture.

Autori ove knjige držeći se činjeničnog materijala iz arhiva, štampanih izvora i literature, kao i pojedinačnih svedočenja, u deonici „Vreme okupacije“ istakli su da se ruska emigracija u toku Drugog svetskog rata izdiferencirala zavisno od količine nade da li je moguća restauracija carske Rusije zahvaljujući eventualne pobede nemačkog oružja. U tom smislu je dolazilo i do stavljanja u službu okupatora, ali i do streljanja petokolonaša od strane pripadnika srpskog pokreta otpora, i do hrabre pogibije ruskih dobrovoljaca u Popinskoj bici 1941. godine. Najveći broj vrnjačkih Rusa je shvatio da je život važniji od svakog ideološkog uverenja i da može nadvladati nostalgiju za minulim vremenima. Oni su teško živeli u Banji, a mesno stanovništvo je s njima delilo dobro i zlo.

U registrovanju oko 20 ljudskih sudbina autori su se opredelili dvojako: za skicuozni, fragmentarni pristup i za prave mini portrete. Ali, uopšte uzev, ljudske sudbine su više mučne i tragične no vedre i afirmisane.

Od brojnih ruskih lekara izdvaja se poznati balneolog Aleksej Ivanović Ščerbakov, koji je vršio opširna istraživanja o dejstvu vrnjačkih toplih i hladnih mineralnih voda u lečenju raznih bolesti. Ščerbakov je referisao o novopronađenom izvoru hladne mineralne vode kod Snežnika, koji daje 300 litara vode u minutu. Ovaj svetski balneolog objavio je 1922. g. Svoj rad „O značaju i uređenju vrnjačke Banje“. Drugi lekar dr Petar Sergijevski u zborniku radova Vrnjačka Banja – Vrnjci“ objavio je prilog o šećernoj bolesti i lečenju u Vrnjcima. Sergijevski je objavio i brošuru na ruskom jeziku, „Vrnjačka Banja“, 1939. g. Bilo bi svrsishodno da se objavljena dela o Banji porede sa kasnijim pisanjem o istoj temi.

Od Rusa manjeg stručnog formata, ali velike ljudske vrednosti, autori su istakli Vitalija Nikolajevića, učitelja u Stanišincima kod Vrnjačke Banje. Njegovi đaci ga pamte kao sjajnog pedagoga, koga su meštani pomagali iako su i sami malo imali.

U sećanju nekoliko đačkih generacija ostali su profesori Aleksandar Čuhraj, profesor istorije i ruskog jezika, istoričar koji je svojim znanjem imponovao đacima; Tatjana Tvardovska, profesor crtanja i pisanja. Ona je u naš razred unela strah od perspektive. Morali smo crtati u perspektivi i ko to nije umeo dobijao je slabu ocenu. Ivan S. Černjavski je bio tzv. profesor univerzalac. Mogao je da predaje veronauku, pedagogiju, ruski jezik, istoriju, matematiku. Nama je predavao ruski jezik i osvajao nas srdačnim ophođenjem. Međutim, najviše smo ga voleli kao pozorišnog umetnika, tačnije reditelja i scenografa. Njegove režije Nušićevog „Obučnog čoveka“ i Čehovljeve „Svadbe“ bile su događaj za čiavu Banju a ne samo za Gimnaziju.

I knjiga Vrnjački Rusi, kao i ranije navedene knjige, ukazuje na punoću jednog mesta, naše Banje. Besmisleno je živeti u zaboravu. Zaborav nas lako može snaći kao bolest.

Knjige Đeneral Belimarković, Stari banjski lekari, Dnevnik banjskih razgovora, Milan i Boža, Vrnjački Rusi ukazuju na vrnjačkoljublje, one otkrivaju dušu Banje u menama vremena, one su takođe zaštitni znaci Vrnjačke Banje.

Miloš Petrović