Dragan Janjić

Dragan Janjić je 1960. godište, ima završenu srednju školu za mehaničara hidraulike i pneumatike i 23 godine je radio u fabrici „Prva petoletka“. Sve je krenulo od 2002. godine kada je Dragan registrovao servis hidraulike. U 2005. godini podneo je zahtev, a početkom 2006. je registrovao preduzeće „EKO OLIMP“ d.o.o. Preduzeće ima pet zaposlenih radnika i bavi se proizvodnjom balirki – hidrauličkih presa za baliranje. Prese su različitog kapaciteta, težina bala može biti od 40 do 300 kilograma, a takođe može biti i različitog oblika i dimenzija – horizontalne i vertikalne. Prese se koriste za višestruko smanjivanje zapremine: pet ambalaže, kartona i tekstila, što značajno smanjuje transportne troškove u procesu reciklaže materijala. Balirke su neophodne na svim mestima gde ima otpadnih sirovina i zbog svojih dimenzija upotrebljavaju se u fabrikama, štamparijama, trgovačkim kućama, skladištima sekundarnih sirovina i sl. „EKO OLIMP“ vrši i servis hidrauličnih agregata i komponenti kao i izradu novih sistema po želji kupca.

U poslednjem tzv. Biltenu Društva „Vrnjčanin“ takozvani, „nezavisni odbornik Đurđević“, kako kaže, „sročio je i ušnirao“ sve tekstove u njemu a uz pomoć prijatelja Društva „Vrnjčanin“ (imena ne navodi) u kojima po svom starom običaju kači sve redom, pa i mene, pošto, kako veli, najviše mrzi da ga „razne ljudske spodobe prave budalom i kretenom“. Zato je, kaže on, „u životu zastupao da nikome ništa ne popušta kad je u pitanju istina i pravda“. Shodno tom svom „načelu“, i svojoj uobrazilji da je on jedini sudac o pravdi i istini, nije popustio ni meni iako ga nisam pravio ni budalom ni kretenom. Šta više, bio sam desna ruka i Društvu, i listu, „Vrnjčanin“ kad je zaista zastupao istinu i pravdu.

Elem, kaže takozvani, i samozvani „nezavisni odbornik Đurđević“:

„Vođeni isključivo graditeljskim nadri političkim neimarstvom (šta li ovo znači bog će sami znati, prim. B. R.) i pozicije i opozicije, potrli smo sve vrednosti ovog mesta koje su generacije utemeljivača stvarali. A oni se zamislite još i hvale svojim potpisima GUP-a. Da bi sve ispalo po onoj narodnoj „sin gudi a tata kudi“ ukazujemo na članak gospodina B. Ruđinčanina u martovskom broju „Vrnjačkih novina“ gde gospodin B. Ruđinčanin sasvim opravdano govori o banjskoj urbanističkoj kataklizmi. Doduše navodeći samo posledice, a namerno ili slučajno zaboravljajući uzrok. Da podsetim, GUP koji je dozvolio da se radi ono što tata kritikuje DONEO JE i potpisao niko drugi do njegov sin jedinac, predsednik SO Vrnjačka Banja Dane Stanojčić (DSS)“.

Iz kafanskog arhiva

„Dobro došli na 18.262. veče u kafani Kod Živana“ - tim rečima započela je proslava pedesetogodišnjice najdugovečnije kafane u ovim krajevima, restorana koji je pre pola veka osnovao Živan Stamenčić u Podunavcima. Računajući prestupne godine, toliko puta su vrata ove kafane otvarana na radost gostiju koji su u nju počeli da dolaze kao mladići a sada uz kiselu vodu, u istom prostoru, posmatraju svoje unuke. Najdugovečnija kafana na ovim prostorima, u svom poluvekovnom trajanju, ispunila je svoju misiju – mnogi od nas ušili su u nju kao poletarci, a već odavno su kafanski veterani.

Među onima koji su značajan period svog plodotvornog i plemenitog života posvetili razvoju vrnjačkog ugostiteljstva i koji su pomoću knjige, znanjem, mudrom i toplom ljudskom rečju osposobili mnoge generacije učenika za ugostiteljsku delatnost, stvorivši od njih priznate stručnjake i van granica naše zemlje, bio je i Jovo Medin, visokokvalifikovani radnik ugostiteljske struke, učitelj praktične nastave i upravnik školske radionice u Ugostiteljskoj školi u Vrnjačkoj Banji. Jovina životna biografija počinje od širokih prostranstava jadranskog plavetnila, od mediteranskog krajolika u kome se nalazi Petrovac na moru u kome je Jovo rođen na Božić 1924. godine, u osmočlanoj porodici oca Mitra, poštanskog službenika. U Petrovcu je Jovo završio šest razreda škole da bi posle očeve smrti, sa nepunih petnaest godina, došao u Vrnjačku Banju gde su mu živeli sestra Vida i zet Savo Kecojević koji je bio nadzornik Kupatila. Sumoran je bio taj prvi susret petnaestogodišnjaka sa izgledom malih banjskih kuća, staza i bašta, skromnim bazenom na Klobuku gde su mu živeli sestra i zet. Upoređivao je te slike sa svojim Petrovcem na moru ne znajući tada da će mu kasnije Vrnjačka Banja toliko prirasti za srce i da će joj se uvek vraćati. Klobuk mu je izgledao „u mokrom, crnom jutru, bedno i nestvarno, kao izgažena dečja igračka“ kako je to slikovito opisao Miodrag B. Protić u svojoj „Nojevoj barci“. Srce su mu otkravile sestrine reči kad ga je prepoznala prilikom iznenadnog dolaska, reči pune topline i sestrinske ljubavi: Kako si mi lep, brate. A Jovo je i bio stasit, naočit i lep mladić.

Ja sam prva generacija koje je ostarila uz rokenrol. Postoje penzionisani piloti, lekari, advokati, učitelji... Ja sam rokenroler u penziji i nije me toga stid. Neko je morao i to da bude - kaže najslavnije ime srpskog rokenrol žurnalizma, čija se prva, i poslednja, knjiga ROKOPISI pojavila četrdeset godina posle objavljivanja prvog teksta.

Petar Popović je jedan od najboljih, najpoznatijih i napopularnijih poznavalaca rokenrola u staroj, velikoj Jugoslaviji i njegov promoter u herojskim vremenima kada je bio dostupan samo povlašćenima, entuzijastima i zaluđenicima, vremenima kada je smatran gotovo antidržavnom rabotom.

Nastanak i poreklo pedala vezuje se za početke najprimitivnijih oblika rudimentarnog višeglasja, čiji koreni dosežu u daleku prošlost. Opšte je prihvaćena teza da je pedal folklorna - tj. prafolklorna pojava iznikla iz višeglasnog pevanja prvobitnih ljudi, ali se pouzdano ne zna kada je i kako nastao. Poreklo i nastanak pedala etnomuzikolozi objašnjavaju na više različitih načina. Najprihvatljivija hipoteza je da se pedal razvio iz heterofonije - najstarijeg i najprimitivnijeg oblika višeglasnog pevanja. I sam nastanak heterofonije obavijen je velom tajni. Pošto u savremenoj etnomuzikologiji ne postoji precizna naučna definicija, koja bi nam pružila odgovore na naša pitanja, moramo se osloniti na mišljenja etnomuzikologa i njihove teze, koje se često dijametralno razlikuju. Kao ilustraciju ove moje tvrdnje navešću sledeće primere.

- Nemački etnomuzikolog N. Kaufman smatra da je hetorofonija nastala i proistekla iz svesti o svojevrsnoj estetskoj potrebi pevača da stvaranjem višeglasja „prevaziđu monotoniju“ u pevanju, verovatno namernim variranjem. Imajući u vidu vremenski period nastanka heterofonije i stepen razvijenost svesti prvobitnog čoveka, kao i prenaglašenosti značaja koji je ovde dat osećanju za estetsko, ova teza se ne čini dovoljno uverljivom.

- Mnogo je logičnija teza koju zastupa srpski etnomuzikolog D. Golemović. On smatra da je heterofonija najverovatnije nastala kao rezultat želje ljudi da pevaju isto (unisono) i njihove nemogućnosti da to u potpunosti ostvare.

U umetničkoj Galeriji Ateljea „Basara - Obradović“, 9. maja otvorena je izložba slika i skluptura čiji su autori naši mladi umetnici: Aleksandra Popović, Marija Ćirić i Milenko Balović.

Namera mi je da kritičkim zapisom ukažem na jedan vid delatnosti Biblioteke „Dušan Radić“ koji je takođe reprezentuje i koji afirmiše visok stepen njenih napora. To je njena izdavačka delatnost, biser njenog rada, ali i celovito ostvarenje Banje. Naime, bogat je onaj grad, ona Banja, koja sebe celovito i kvalitetno ostvaruje.

Godine 1996. izašla je knjiga Stari banjski lekari Ognjana Topalovića, koja je pokazala da istraživanje prošlosti Banje nije moguće bez njene zdravstvene funkcije, počev od sredine 19. veka do novijih vremena. Dve godine kasnije izašla je monografija Đeneral Belimarković. Njen autor Ognjan Topalović temeljno je istražio životopis slavnog vojskovođe iz srpsko-turskog rata 1877-1878, obrenovićevskog ministra vojske i građevina, kraljevskog namesnika, ali uvek sa isticanjem Đeneralovih zasluga za civilizovanje Banje i za gradnju vile, danas poznate kulturne institucije „Zamak kulture“.

Godine 2002. objavljena je knjiga Zavičaj i Prerovo Dobrice Ćosića, jedno delo mešovitog žanra, spoj dijaloga, dokumenata, portreta, zapisa, sećanja, rasprava, narativnih i lirskih pasaža. Knjiga dobija na značaju za književnu istoriju što je njen autor Boško Ruđinčanin jednu deonicu Ćosićevog života u Vrnjačkoj Banji proširio u čitav život velikog pisca. Posle knjige Milan i Boža (2003) Ognjana Topalovića, o nezaboravnim vrnjačkim pregaocima, došla je knjiga Književne staze Vladete Vukovića, 2004. godine. U njoj Boško Ruđinčanin polazi od Vukovićeve zavičajne pesme „Goču, planino moja“, od đačke družine „Njegoš“ u Vrnjačkoj gimnaziji i uopšte od poetične Banje, pa je zatim Vukovićevo pesničko i naučno delo sagledavao u svom tumačenju i u tumačenjima brojnih književnih kritičara i istoričara.

Nije me morao Hese podsetiti svojim zapisom „Žal za jednim starim drvetom“. On je samo potvrdio moje ubeđenje da se privid pripadanja mestu duboko vezuje za naizgled profane predmete i pojave koji vremenom dobijaju uloge simbola, u životu koji se „troši i osipa“ (I. Andrić). Na stranu izvori i beluci, maslačkova polja i kaćunak, strašenje kurjacima, naslućivanje zmijskog šuma ispod naslaganog granja, u „donjoj avliji“. O drvetu hoću, najbližem čoveku. Ne samo zbog onog moćnog hrasta koji olistava život pred očima Andreje Bolkonskog, poručujući mu da život u tridesetoj nije završen. Ni zbog tužne Dučićeve morske vrbe koja šumi život, dok mu jablanovi dršću u osami svemira. Ni zbog Veroljubovih ljubostinjskih lipa koje svetlost zare. Nego iz razloga što svako drvo ima priču života, pa i moga moravskog sokaka.

Na početku, kraj pruge, preko puta stanice, pamtim je krošnjastu, nadvijenu nad ogradu, svu u narandžasto žutim plodovima. Kajsiju. U kraju gde kajsija neće. Ili je oberu zakasnele aprilske moravske slane, ili je polome iznenadni julski vetrovi. A ova, jedina u sokaku, deda Juzina, pa Mickova, pa Mićina, puna i slasna, i visokih grana. Deca iz sokaka čekaju da koja padne na put ili da nam baba Leposava protne kroz plot po neko zrno, okrećući se da je ko ne vidi i ne zameri. Ovog proleća kajsija se suši. Ni lista, ni voćke, a davno na ovome svetu ni Juze, ni Micka, pa ni Juzinog unuka Miće. Nadživela vlasnike ali nije prevarila vreme.

Gordana Vlahović rođena je 1946. godine, na dan Ognjene Marije, 30. jula, u selu Ruđinci kod Vrnjačke Banje, kako kaže „sokak prema „Šaranu“. Osnovnu školu završila je u Vrnjcima, a srednju Ekonomsku u Trsteniku. U Kruševcu završava Višu pedagošku školu, grupa za srpski jezik i književnost. Udaje se i studije nastavlja u Skoplju. Diplomirala je na grupi Jugoslovenska književnost. Od 1972. godine radi kao profesor književnosti i srpskog jezika i retorike i besedništva u Ekonimsko-trgovinskoj školi u Kruševcu. Na direktorskoj funkciji u istoj školi bila je od 1987. do 1993. godine. Majka je dvojice sinova, Željka i Andreje, uspešnih pravnika. Član je redakcije književnog časopisa „Bagdala“ i član Udruženja književnika Srbije. Objavila je tri zbirke priča: „Na ivici sna“ (2002), „Na licima oči“ (2004) i „Istina kad vam kažem“ (2006). Objavljuje u književnoj periodici i novinama. Ove, 2008. godine Gordana je dobila Svetosavsku povelju, najviše priznanje koje grad Kruševac daje za dostignuća u oblasti prosvete i kulture.