Nije me morao Hese podsetiti svojim zapisom „Žal za jednim starim drvetom“. On je samo potvrdio moje ubeđenje da se privid pripadanja mestu duboko vezuje za naizgled profane predmete i pojave koji vremenom dobijaju uloge simbola, u životu koji se „troši i osipa“ (I. Andrić). Na stranu izvori i beluci, maslačkova polja i kaćunak, strašenje kurjacima, naslućivanje zmijskog šuma ispod naslaganog granja, u „donjoj avliji“. O drvetu hoću, najbližem čoveku. Ne samo zbog onog moćnog hrasta koji olistava život pred očima Andreje Bolkonskog, poručujući mu da život u tridesetoj nije završen. Ni zbog tužne Dučićeve morske vrbe koja šumi život, dok mu jablanovi dršću u osami svemira. Ni zbog Veroljubovih ljubostinjskih lipa koje svetlost zare. Nego iz razloga što svako drvo ima priču života, pa i moga moravskog sokaka.

Na početku, kraj pruge, preko puta stanice, pamtim je krošnjastu, nadvijenu nad ogradu, svu u narandžasto žutim plodovima. Kajsiju. U kraju gde kajsija neće. Ili je oberu zakasnele aprilske moravske slane, ili je polome iznenadni julski vetrovi. A ova, jedina u sokaku, deda Juzina, pa Mickova, pa Mićina, puna i slasna, i visokih grana. Deca iz sokaka čekaju da koja padne na put ili da nam baba Leposava protne kroz plot po neko zrno, okrećući se da je ko ne vidi i ne zameri. Ovog proleća kajsija se suši. Ni lista, ni voćke, a davno na ovome svetu ni Juze, ni Micka, pa ni Juzinog unuka Miće. Nadživela vlasnike ali nije prevarila vreme.

Pored puta, prema Moravi, bagremi u nizu. Između puta i livade zasadio Milen, sve jedan do drugog. Proleća su se zaodevala belim miomirom. I nekako činili sokak bogatom, gizdavom, moćnom stazom, te ti se činilo da prolaziš ko mlad snenik kroz vilinski hlad. Bagrem posečen, a pri vraćanju, u okasnela proleća, još po nekad osetim slatkasti miris i čujem pčelinji zuj. Iako je ostao samo goli panj, na tren mi se učini da su tako blizu jedra proleća Milenovih bagrema. Tri breze sadi sused Radisko. On je prav i u snazi. Breze vitke, krhke, bele, lelujave. Ispred kuće rastu, granaju, lepotice dodiruju nebo. Radisko se povija, a vremenom mora da se pomuči dok podigne glavu ne bi li im video vrhove. One mu se otele belom visinom a njega pritisnuo životni god.

O orahu dedinom kraj bunara šta da kažem što već nisam? Svi uzdasi, sve nevolje, sav smeh, sve žudnje pod orahom su se zbile. Tu se deda Branko odmarao, i vode pio, i u julskim žegama noći hladio. Možda i sa Olgom svojom malo gorki miris lišća runio. Moj orah nije drvo. Orah je živa ispovest, i ispovednik, i tvrdi čuvar zalud prosutih suza, i zamišljeni ljubavnik u godinama kad se budalasto o ljubavi sanja. Orah je biće. A bića više nema. Zašto? Kad napustiš jezgro i nisi tu, više ne pripadaš mestu. I ne možeš reći: ne lomite mi bagreme, ne kršite mi orah, bre. Pesniku je (naoko) lako. Drvo svoga života smesti u pesmu, za stalno.

Znam da svako od nas ima sokak, ulicu svoga detinjstva, i drvo svoga odrastanja. Ono drvo života koje je više od biljke, od stabla, koje je biće i onda kad ga u stvarnosti odavno nema, koje je nenadoknadivo.

Gordana Vlahović