Među onima koji su značajan period svog plodotvornog i plemenitog života posvetili razvoju vrnjačkog ugostiteljstva i koji su pomoću knjige, znanjem, mudrom i toplom ljudskom rečju osposobili mnoge generacije učenika za ugostiteljsku delatnost, stvorivši od njih priznate stručnjake i van granica naše zemlje, bio je i Jovo Medin, visokokvalifikovani radnik ugostiteljske struke, učitelj praktične nastave i upravnik školske radionice u Ugostiteljskoj školi u Vrnjačkoj Banji. Jovina životna biografija počinje od širokih prostranstava jadranskog plavetnila, od mediteranskog krajolika u kome se nalazi Petrovac na moru u kome je Jovo rođen na Božić 1924. godine, u osmočlanoj porodici oca Mitra, poštanskog službenika. U Petrovcu je Jovo završio šest razreda škole da bi posle očeve smrti, sa nepunih petnaest godina, došao u Vrnjačku Banju gde su mu živeli sestra Vida i zet Savo Kecojević koji je bio nadzornik Kupatila. Sumoran je bio taj prvi susret petnaestogodišnjaka sa izgledom malih banjskih kuća, staza i bašta, skromnim bazenom na Klobuku gde su mu živeli sestra i zet. Upoređivao je te slike sa svojim Petrovcem na moru ne znajući tada da će mu kasnije Vrnjačka Banja toliko prirasti za srce i da će joj se uvek vraćati. Klobuk mu je izgledao „u mokrom, crnom jutru, bedno i nestvarno, kao izgažena dečja igračka“ kako je to slikovito opisao Miodrag B. Protić u svojoj „Nojevoj barci“. Srce su mu otkravile sestrine reči kad ga je prepoznala prilikom iznenadnog dolaska, reči pune topline i sestrinske ljubavi: Kako si mi lep, brate. A Jovo je i bio stasit, naočit i lep mladić.

U poslastičarnici Milana Vukovića

Kod sestre i zeta ostao je oko mesec dana da bi ga zatim zet zaposlio u poslastičarnici „Švajcarija“ Milana Vukovića gde kao šegrt u špajzu vredno i savesno radi tri godine. Stekavši izuzetan ugled i ljubav kod svog gazde Milana, koji ga je zavoleo kao svoje dete, kasnije radi u sali i na terasi gde je do 1942. godine bio i šef. U „Švajcariji“ Jovo je upoznao i svoju buduću suprugu Radmilu sa kojom je 25. oktobra 1945. godine krenuo zajedničkom životnom stazom i izrodio kćerke Ljiljanu i Milu, uvažene vrnjačke lekare – specijaliste.

Ratni dani bili su i za Jovu puni nemira, strepnji, nespokojstva. Milan mu nudi „Švajcariju“ u zakup, ali Jovo to nije prihvatio, jer je bio mlad i neiskusan i iz ljubavi prema svom dobrotvoru nije bez njega hteo tu ni da ostane. Na preporuku Vukovića, Jovo se zapošljava u hotelu „Rojal“ u Beogradu kao konobar 1942. godine. Godinu dana kasnije njega kao i mnoge druge mladiće Nemci okupljaju u takozvanu Nacionalnu službu i odvode ih da rade teške fizičke poslove po raznim mestima što se odrazilo i na Jovino zdravlje. Zahvaljujući molbi sestre i zeta Jova se nekako izvlači i vraća u Banju da bi zatim do 1944. godine radio u hotelu „Evropa“ u Kruševcu. U avgustu iste godine dobrovoljno je otišao u partizane i bio je borac Druge proleterske divizije, VI srpske brigade prvog bataljona, druge čete, drugog voda. Bio je ranjen kod Kraljeva i posle lečenja ponovo se vratio u jedinicu sa kojom će preći veliki ratni put do slobode preko frontova u Bosni, Sremu, a zatim i na Kosovu u borbi sa balistima. Po povratku u jedinicu aktivirao se kao vojno lice sa činom potporučnika i radi prvo u Prizrenu, a kasnije u Bitolju gde je postavljen za šefa oficirske menze. Za šefa oficirskih menzi prvo odlazi 1944. godine u Prokuplje a potom i u Niš. Demobilisao se 1952. godine i po povratku u Vrnjačku Banju, obzirom da je imao izvanredne karakteristike, ponuđeno mu je funkcionersko mesto što je odbio, jer je voleo da radi svoj posao.

Rad i školovanje

Tražio je da radi u sadašnjoj „Švajcariji“ što mu je i udovoljeno i u njoj je godinu ipo dana bio šef svih konobara. Njegova radna karijera se nastavlja na mestu direktora UP „Triglav“ da bi 1956. godine otišao za učitelja praktične nastave i upravnika školske radionice u Ugostiteljsku školu. U međuvremenu Jovo je završio Višu ugostiteljsku školu na GOLF-u u Beogradu 1958. godine i stekao zvanje VKV radnika ugostiteljske struke. U školi je ostao do aprila 1969. godine i učenicima predavao dva predmeta: Prganizaciju i Tehnologiju. Bilo je to vreme kada nije imalo ni dovoljno knjiga, pa je Jovo izdao i skripta iz kuvarstva. Ovaj vrsni ugostitelj i pedagog sa plemićkim poreklom i manirima, veliki trag ostavio je i u ugostiteljstvu Budve i rodnog Petrovca na moru gde je svakog leta vodio svoje učenike uz Vrnjačke Banje na ferijalnu praksu. Imao je otvorena vrata za posao u Budvi, ali je Jovo neizmerno voleo Vrnjačku Banju i uvek joj se vraćao. Ipak, posle velikog nagovaranja, 1. aprila 1969. godine otišao je u restoran „Vile Olive“ u Petrovcu na moru gde je uspešno radio sve do zaslužene penzije 1980. godine. Teško je Jovo podneo rastanak sa Ugostiteljskom školom u Banji, pa je sa školom imao ugovor o dolasku učenika u Petrovac na ferijalnu praksu sve do 1980. godine kada se vratio u Vrnjačku Banju. Nekoliko sezona je po pozivu i molbi radio i kao penzioner u hotelu „Rivijera“ u Petrovcu. Neumoran i sadržajan rad, ali često iscrpljujući, narušili su njegovo zdravlje, srčane smetnje bile su sve češće. Hrabro se Jovo borio protiv bolesti kao što se i u životu hrabro borio sa svim teškoćama. Sve do 26. januara 1999. godine kada je njegovo srce prestalo da kuca. Sahranjen je 28. januara na Vrnjačkom groblju ispraćen od ogromnog broja meštana, porodice, prijatelja, saboraca i bivših učenika.

Ljubomir Vojić