Nastanak i poreklo pedala vezuje se za početke najprimitivnijih oblika rudimentarnog višeglasja, čiji koreni dosežu u daleku prošlost. Opšte je prihvaćena teza da je pedal folklorna - tj. prafolklorna pojava iznikla iz višeglasnog pevanja prvobitnih ljudi, ali se pouzdano ne zna kada je i kako nastao. Poreklo i nastanak pedala etnomuzikolozi objašnjavaju na više različitih načina. Najprihvatljivija hipoteza je da se pedal razvio iz heterofonije - najstarijeg i najprimitivnijeg oblika višeglasnog pevanja. I sam nastanak heterofonije obavijen je velom tajni. Pošto u savremenoj etnomuzikologiji ne postoji precizna naučna definicija, koja bi nam pružila odgovore na naša pitanja, moramo se osloniti na mišljenja etnomuzikologa i njihove teze, koje se često dijametralno razlikuju. Kao ilustraciju ove moje tvrdnje navešću sledeće primere.

- Nemački etnomuzikolog N. Kaufman smatra da je hetorofonija nastala i proistekla iz svesti o svojevrsnoj estetskoj potrebi pevača da stvaranjem višeglasja „prevaziđu monotoniju“ u pevanju, verovatno namernim variranjem. Imajući u vidu vremenski period nastanka heterofonije i stepen razvijenost svesti prvobitnog čoveka, kao i prenaglašenosti značaja koji je ovde dat osećanju za estetsko, ova teza se ne čini dovoljno uverljivom.

- Mnogo je logičnija teza koju zastupa srpski etnomuzikolog D. Golemović. On smatra da je heterofonija najverovatnije nastala kao rezultat želje ljudi da pevaju isto (unisono) i njihove nemogućnosti da to u potpunosti ostvare.

U prvo vreme svoga postojanja najverovatnije nesvesna, kasnije je sve više svesna, kada se, po rečima nemačkog etnomuzikologa K. Saksa „slučaj pretvara u nameru“.

I kao što je heterofonija proistekla iz folklorne prakse, tako je i „pedalizacija“ (upotreba pedala i ostinata), direktno vezana za narodno stvaralaštvo, bilo da je reč o instrumentalnoj ili vokalnoj muzici. Stoga je razumljivo da je pedal, zapravao nastao i razvijao se zajedno sa folklorom. Međutim, i o nastanku ležećeg pedala, koji se u narodu zove bordun, postoje različita mišljenja. Zanimljivo je da se ležeći pedal javlja istovremeno u muzici dalekoistočnih, arapskih i evropskih naroda predstavljajući osnovu - intonativni stub, na kome se grade melodije različitog sklopa i ambitusa., različitog porekla i modalno-lestvičnog sastava. Zato je sasvim moguće da se pedal razvio iz više različitih izvora, a ne samo iz heterofonog načina pevanja. Koreni nastanka pedala, pored vokalne muzike, mogu se pronaći i u instrumentalnom muziciranju i to kod primitivnih narodnih instrumenata. Kod gudačkih koji imaju bordunske žice ili duvačkih - svirale, gajde, i dr. koje stalno zvuče kao pratnja izvođenoj melodiji. S druge strane, ne bi trebalo ni marginalizovati hipotezu po kojoj je pedal ili bordunski dvoglas nastao u pokušaju narodnog pevača da imitira način instrumentalne interpretacije. Disonantnost mišljenja o poreklu i nastanku pedala potkrepljuje i teza poznatog etnomuzikologa F. Bosea koji kaže: “da bordunsko pevanje nastaje kad solista ili poluhor izdržavaju završni ton sve do nastupa glavnog hora“ (F. Bose op. Cit. 11.60)

U srpskoj folklornoj muzici pedal se javlja u dvoglasnom pevanju, i to u izvornim pesmama starije tradicije, u narodu poznatom kao „pevanje na glas“. Ovaj tip višeglasnog pevanja izvode dva do tri pevača, po pravilu istog pola. Jedan od njih „uvodi“, „ide napred“, „štikuje“ (Dragačevo, zapadna Srbija); „zanosi“, „iznosi“, „prebira“ (Svrljig, istočna Srbija), dok drugi „prati“, „dogoni“, „teži“, itd. Melodije ovog načina pevanja nazivaju se „glas“ i koriste se kao neka vrsta muzičkog modela prilikom stvaranja novih pesama. One su obogaćene raznim ukrasima (predudarima, postudarima, kvocajućim tonovima). Interesantno je istaći da se melodije starije muzičke tradicije u dvoglasnom pevanju baziraju pretežno na intervalima sekunde koji narodni pevači smatraju konsonancama. Što se tiče oblika višeglasja, kod ovih pesama najrasprostranjenija je heterofonija, zatim, heterofono - bordunski tip pevanja i bordunski način pevanja.

Pretpostavka je da se pedal - bordun, u srpskom dvoglasnom pevanju razvio iz heterofonije, preko heterofonog bordunskog načina pevanja i to produžavanjem pojedinih tonova, iz čega rezultira zastanak u muzičkom toku pesme. Ovaj postupak dovodi do cezure (pauze), a produžavaju se poslednji slogovi melo-stiha.

Ovakav razvoj od heterofonije do borduna, bez obzira na drugačija mišljenja o nastanku bordunskog pevanja, veoma je logičan, tim pre što je praćen razvojem na melodijskom planu, ispoljenom najviše kroz svesno osamostaljivanje glasovnih deonica.

U folklornoj muzičkoj praksi našeg podneblja izdvajaju se tri tipa pedala.

1. kontinuirani (ležeći bodrum)

2. ritmizovani pedal

3. kombinovani - sinteza prethodna dva pedala.

U oba ova primera nailazimo na bordun u donjem - pratećem glasu. Prateći glas se pridružuje vodećem tzv. „usjecanjem“ (užički kraj), tj. „predvajanjem“ (dragačevo), i to po pravilu onaj ko vodi posle kraće esklamacije na slogu oj, ispeva ceo stih. Uloga borduna u datom primeru je stabilizaciona i afirmativna - stabilizuje intonaciju i afirmiše toničnu funkciju. Po ulozi u izgradnji forme ovaj tip pedala mogli bismo okarektarisati kao razvojno-zaključni; javlja se u razvojnom delu oblika i traje sve do njegovog završetka.

Melodije vodećeg glasa odlikuju se uskim glasovnim ambitusom, na završecima melo-stihova ukrštaju se sa bordunskim glasom, pojavljujući se na hipertonici, iza koje sledi cenzura u vodećem glasu (silazni glisando).

Ležeći (kontinuirani) pedal karakterističan je za oblik muškog pevanja u zapadnoj Srbiji - užičkom kraju, Dragačevu i oblastima oko reke Drine.

Iz navedenog primera možemo zapaziti da preovlađuje silabički princip obrade teksta i da prateći glas istovremeno „izgovara“ sa vodećim. Takođe je zanimljiv i način njegovog eksponiranja. On se uključuje u drugom slogu prve reči unisonim sekundnim korakom naviše, krećući se zajedno sa vodećim glasom. Prateći glas istovremeno predstavlja i ritmizovani ostinato, koji se narušava u zadnjem taktu, produženjem notnih vrednosti i karakterističnim poniranjem u oba glasa istovremeno.

I ovaj tip narodnog pevanja, pored toga što je pedilaziran, zadržao je i neke karaktristike heterofonije. To su: ukrštanje glasovnih deonica (gornji glas se spušta ispod donjeg na hipertoniku), dominacija sekundnih intervalskih sazvučja i izrazita primena ukrasnih tonova (predudara, trilera i postudara).

Pored ova dva tipa pedala, koji su najzastupljeniji u našem folkloru, postoji i treći tip pedala koji predstavlja kombinaciju prethodna dva tipa.

I dok su pedali pojava koja obeležava vokalnu muziku starije tradicije, tj. predstavljaju uobičajeni način pratnje, pojava ostinata (uporno ponavljanje jednoobraznog pokreta u jednom glasu, nasuprot promenljivom melodijskom toku drugoga), izražena je podjednako u vokalnoj i instrumentalnoj muzici.

U srpskom folkloru pojavljuju se dva tipa ostinata.

- Ostinatna figura

- Ostinatni motiv

Ostinatna figura karakteristična je za šaljive narodne pesme „zumbe“, koje se pevaju u raznim krajevima Srbije. Ostinato se ostvaruje imitacijom instrumentalne pratnje, i to upornim ponavljanjem dva tona za koje je karakterističan kvartni skok naviše.

Drugi vid ostinata je ostinatni motiv, koji svoju primenu nalazi, pored vokalne, i u instrumentalnoj folklornoj muzici.

Ovoj narodnoj igri - kolu, ostinatni motiv melodijski je krajnje jednostavan, sveden samo na dva tona, ali ritmički veoma izrazit. Svojim punktiranim pokretom daje impuls čitavom kolu.

Na osnovu navedenih primera možemo zaključiti da je pedal veoma rasprostranjena pojava u folklornoj muzici. On se vezuje za dvoglasno pevanje starije folklorne tradicije i najzastupljeniji je u zapadnim krajevima Srbije. U dvoglasnim pesmama on predstavlja uobičajeni način pratnje u raspevanom prvom glasu, tj. svojevrsnu osnovu na kojoj se gradi cantus-firmus (melodija).

U našem folkloru pedal se javlja u dva vida:

- ležeći pedal - bordun

- ritmizovani pedal

Bordun kao osnovni tip pedala, najzastupljeniji u našoj folklornoj tradiciji, vezuje se za prateći glas i najčešće se ispevava na neutralnom slogu „OJ“. Vodećem glasu, po pravilu se pridružuje pošto ovaj ispeva prvi slog, a zatim kontinuirano traje do kraja melo-strofe.

U harmonskom smislu njegova funkcija je izrazito tonična - predstavlja element stabilnosti, tj. afirmacije tonike.

U pogledu formalne funkcije, po načinu njegove upotrebe u izgradnji muzičkog oblika, ovaj tip pedala mogli bismo formulisati kao razvojno-zaključni.

Druga varijanta, ritmizovani pedal, razvio se iz borduna, i to u procesu silabizacije teksta. Ovaj proces je uticao da prateći glas dobije mnogo značajniju ulogu, a njegovom ritmizacijom ostvarena je kinetička dinamika čitavog muzičkog oblika. Poput borduna, i on predstavlja tonalnu osnovu na kojoj se gradi raspevana, kitnjasta melodija prvog glasa (ulepšana velikim brojem ukrasa), ali za razliku od borduna on nije samo intonativna, već i metrička osnova. Takođe, on se vodećem glasu pridružuje već na drugom slogu, ne čekajući da se prvi glas intonativno učvrsti. Po načinu njegove upotrebe u izgradnji muzičkog oblika - pesme, on takođe spada u razvojno-zaključni tip pedala.

Ritmizovani pedal predstavlja svakako razvijeniji tip pedala u odnosu na bordun iz koga se razvio, a istovremeno trasira put razvoju ostinata koji se takođe bazira na ritmizaciji. Ukoliko je ritmizacija jednostavnija, ostinato ima figurativni značaj (kao u primeru šaljive narodne pesme zumbe), pa ga možemo okarakterisati kao svojevrstan vid ostinatne figure.

Ako je ritam izrazitiji (kao u primeru narodnog kola na dvojnicama) i ispoljava u punktiranom ritmičkom pokretu.

Svakako da je ostinato razvijeniji tip pratnje u odnosu na bordun i ritmizovani pedal, ne samo zato što je melodijsko - intervalski razvijeniji (grade ga najmanje dva tona), već i zbog toga što njegova harmonska funkcija nije više samo tonična, pošto se zasniva na smeni glavnih stupnjeva u lestvici - ravnomerna smena subdominantne i tonične funkcije.

Po funkcionalnoj ulozi u izgradnji oblika - forme, tip ostinantne figure u „Zumbi“ predstavlja ekspoziciono razvojni tip, dok u narodnom kolu za dvojnice ostinantni motiv predstavlja razvojni tip ostinata.

Saša Božidarević