Ja sam prva generacija koje je ostarila uz rokenrol. Postoje penzionisani piloti, lekari, advokati, učitelji... Ja sam rokenroler u penziji i nije me toga stid. Neko je morao i to da bude - kaže najslavnije ime srpskog rokenrol žurnalizma, čija se prva, i poslednja, knjiga ROKOPISI pojavila četrdeset godina posle objavljivanja prvog teksta.

Petar Popović je jedan od najboljih, najpoznatijih i napopularnijih poznavalaca rokenrola u staroj, velikoj Jugoslaviji i njegov promoter u herojskim vremenima kada je bio dostupan samo povlašćenima, entuzijastima i zaluđenicima, vremenima kada je smatran gotovo antidržavnom rabotom.

Prijatelj i savetodavac mnogih rokera sa ovih prostora, direktno zaslužan za njihove bogate karijere, mada će uvek reći da se sa tim preteruje...

Prvi tekst, citiram ga, „za pare“, objaviće aprila 1967. godine u nedeljniku „Gong“, ali držim da je zaista počeo koju godinu kasnije, vezujući hiljade mladih ljudi da ponedeljkom provode „Veče uz radio“. Bio je urednik „Džuboksa“ u njegovim najslavnijim danima, pokrenuo i uređivao časopis „Rock“, radio u UNICEF-u... Na radost mnogih mladih rokera jedno vreme nešto se pitao i u PGP RTS.

Živa enciklopedija rokenrola, svedok i učesnik. Od legendarnog petodnevnog koncerta na ostrvu Vajt 1970. godine do gitarijada u Sanadu, Bajmoku ili Trsteniku...

Petar Popović

Pre svega toga, januara 1966. godina na jednoj od ondašnjih Gitarijada na Sajmištu, „istakao se u akciji“ tako što je nogom od stolice pogodio čuvenog gitaristu Dragog Jelića jer je kao „pobegulja“ napustio topčiderske „Beduine“ i prešao u popularnije „Siluete“. Iako brđani teško praštaju, kasnije je sa velikim gitaristom i njegovom YU grupom prijateljevao i sarađivao.

Osim za ženu i najbliže prijatelje, za sve ostale je jednostavno Peca.

Bez pretenzije da ispriča konačne istine o rokenrolu, kroz dvadeset sedam eseja o najznačajnijim predstavnicima ove kulture od Elvisa Prislija i Frenka Sinatre, preko Kleptona i Dilana, do Davorina Popovića i Arsena Dedića, Petar B. Popović u „Rokopisima“ ispisuje, dakako, autopoetičnu istoriju globalnog fenomena, potkrepljenu preciznom faktografijom i lucidnim zaključcima učesnika i svedoka. U pojedinim svojim segmentima, preplićući činjenice, doživljeno i domišljeno, „Rokopisi“ dosežu i do postmoderne proze, tako da pažljivom čitaocu, ne bez razloga, na pamet pada i Goran Petrović, koji će sasvim drugim povodom, napisati: „Tek tada nisam mogao da razaberem šta je od svega bio film, šta istorija a šta puko pripovedanje.“ Pred brojnim poštovaocima u Zamku kulture, prisećajući se svojih mnogobrojnih boravaka u Vrnjcima, uticaju istoimenog časopisa na kulturnu javnost Srbije sedamdesetih godina prošlog veka, saradnje sa Radio Vrnjačkom Banjom osamdesetih, Petar B. Popović je u petak 13. juna 2008. godine, jednostavno, zaboravio da pročita tekst pripremljen za tu priliku.

Donosimo integralnu verziju kratkog eseja o Lazi Ristovskom čiji je testamentarni kompakt disk te večeri u Zamku promovisao poznati muzičar Nikola Čuturilo Čutura.

Milan Nikodijević

ZVUK NA PUTU KA NAOSU

Petar Popović

Pripadam onima koji su stigli do doba da imaju više poznanika među mrtvima nego živima. A izazov smrti vidljiv je u svemu što nam je ostalo od drevne kulture.

Savladati večni osećaj nemoći oduvek znači jedno: stvoriti iluziju, zatim poverovati u nju kao istinsku stvarnost. To je nasleđe koje se kroz vreme iskušava. Gruboj stvarnosti, odričemo pravo postojanja i dobrovoljno se predajemo veri u iluziju.

Čovek je samo čovek upravo što bi odvajkada da ovlada svojim svetom.

Egipat sa piramidama i sfingom, Indija sa lomačama smrti i večno nedosanjanim snom, Sopoćani sa svojim freskama kao visoki uzlet između Vizantije i renesanse, XX vek sa rok muzikom i novi svet isprepleten internetom, žive svoje velike iluzije.

Vera u nemoguće mora biti stvarana da bi stvarni život bio dostojan sam sebe. Čovek drevnog Egipta, Hindus Veda, riter srednjeg veka što ukopan stoji zanesen opojnošću katedralskih orgulja, ikonopisac opčinjen igrom boje i tmine, mladić sa gitarom ili dete iza kompjutera u sajber kulturi, uporno, svaki u svom vremenu, veruju u iluziju.

Veruju da će ona postati stvarnost njihovog života.

Uvek su ovaj naš svet, između potrebe za iluzijom i nade u bolju stvarnost, činili mislioci, sanjari, šalabajzeri, skotovi i majstori.

Želim pred vama da podelim sećanje na jednog dečaka koji je na moje oči prešao tim putem između iluzije i stvarnosti, ostavivši iza sebe jednu čarobnu bajku. U njenim neverevatnostima krije se priča da u muzici ne postoje neosvojivi ciljevi.

Ali, šta se mora biti da bi se dospelo do sna?!

Kakav je to poziv?

Poziv jeste jer čoveka ispunjava ceo život postavljajući mu stalne izazove, donoseći mu neka zadovoljstva i garantujući mnogo problema. Kakva je to težnja da se iz doma na sred puta, užasnog balkanskog ništavila i okova istorije, otima komadić po komadić života i ljudskog zanosa i da se uobličava, i uvek iz početka utvrđuje, zvukom na prolaznom mediju pamćenja? To prometno mesto istorije gde je graditelj unapred osuđen da njegovo bude razarano, pregaženo i uvek da se kreće iz početka.

Tu se odvajkada, u prokletoj muci i neuporedivoj draži, nešto od nekog otimalo, uzimajući od jednog nepoznatog sveta za neki drugi svetliji koji nam je tradicionalno nepoznat.

Iz ničega u nešto, iz starog u novo, to nije samo san već majka svih izazova. Zato je umetnik „van zakona“, odmetnik u višem smislu reči, osuđen da natčovečanskim naporima dopunjuje neki viši, nevidljivi red, remeteći ovaj niži, vidljivi u kom bi trebalo da živi celim svojim bićem. Umetnik stvara ili menja oblik, zaustavlja mladost, menja ili gasi, hvata i izdvaja, zvukove i skladove koje nikad niko i ne bi čuo i ostavlja ih, sa svim njihovim tajanstvenim značenjem, ušima svojih dolazećih naraštaja. Taj zvuk se pojačava vremenom. Dobija pečat stvarnosti i dokazuje da je stalan, stvoren za jedan trajniji i značajniji život, i da se to čudo desilo u nama. Postoji legenda da će Antihrist, kada se bude pojavio na zemlji, stvarati sve što je i Bog stvorio, samo sa većom veštinom i sa više savršenstva. Time će namamiti lakoverne i lakome. Ako je Bog stvorio i učvrstio oblike, umetnik a ne Antihrist je onaj koji ih stvara za svoj račun i utvrđuje ponovo. Zato je opasan. I često neshvaćen. Umetnik je tako tvorac novih, sličnih ali ne i jednakih pojava i varljivih svetova po kojima ljudsko čulo može da uživa.

Tom redu izdvojenih i malom orguljašu koga sam upoznao u martu 1973. u Trsteniku, koji je stigao do kraja muzike i majstorstva predviđenog za posebne, posvećene su ove reči.