|
 Gordana Vlahović rođena je 1946. godine, na dan Ognjene Marije, 30. jula, u selu Ruđinci kod Vrnjačke Banje, kako kaže „sokak prema „Šaranu“. Osnovnu školu završila je u Vrnjcima, a srednju Ekonomsku u Trsteniku. U Kruševcu završava Višu pedagošku školu, grupa za srpski jezik i književnost. Udaje se i studije nastavlja u Skoplju. Diplomirala je na grupi Jugoslovenska književnost. Od 1972. godine radi kao profesor književnosti i srpskog jezika i retorike i besedništva u Ekonimsko-trgovinskoj školi u Kruševcu. Na direktorskoj funkciji u istoj školi bila je od 1987. do 1993. godine. Majka je dvojice sinova, Željka i Andreje, uspešnih pravnika. Član je redakcije književnog časopisa „Bagdala“ i član Udruženja književnika Srbije. Objavila je tri zbirke priča: „Na ivici sna“ (2002), „Na licima oči“ (2004) i „Istina kad vam kažem“ (2006). Objavljuje u književnoj periodici i novinama. Ove, 2008. godine Gordana je dobila Svetosavsku povelju, najviše priznanje koje grad Kruševac daje za dostignuća u oblasti prosvete i kulture.
Kako biste opisali sebe, u smislu osobina ličnosti?
- Jedna od Božjih zapovesti glasi „Ljubi bližnjega svoga kao sebe
samoga“. Ako narcisoidnost možeš da kontrolišeš samokritičnošću, onda
je to dobro. Ja mislim da u meni postoje oba svojstva što znači da sam
u skladu sa zodijačkim znakom lava. Još ako dodate da sam rođena na
Ognjenu Mariju, onda pretpostavljate da drugima nije lako sa mnom, a ni
meni sa samom sobom. U svakom slučaju, mislim da sa mnom nije dosadno.
Kako „plivate u okeanu postojanja“, što bi rekao Ivo Andrić?
- To je uvek teško, ali kako imamo samo ovaj život koji nam je dat,
moramo graditi neki kažu odbrambrene mehanizme, drugi kažu iluzije, a
treći, racionalni, uporišta koja će omogućiti da život ne bude previše
mučan. Mislim da sam otvorena prema ljudima, volim da se družim, da
sebi i njima praštam sitne grehe i da nalazim male radosti u susretima,
šetnjama, ćaskanju, knjigama, muzici... A volim i ono Grka Zorbe kada
se ujutru okrene suncu i kaže „Bože, hvala ti za još jedan lepi dan.“
Ali, dok se naučite tome umeću morate puno teških iskustava nataložiti
u svome biću, svesti i podsvesti. Dakle, umeću življenja se mora učiti.
Dok si mlad, životna razočarenja su žestoka, bolna, ali se brzo
prevaziđu. Mlad čovek je nestrpljiv, žučan, hteo bi sve odjednom i
otuda i žestina bola, ali i brzo prevazilaženje u potrazi za novim
iskustvima. Vremenom, kad se slegnu strasti čovek možda manje uživa,
ali ga manje i jadi bole. Nauči da se svet ne okreće oko njega, već da
mora plivati u okeanu postojanja.
 Odavno ste otišli iz Banje, Ruđinaca. Koliko često obilazite zavičaj i kakve vas emocije ophrvaju?
- Detinjstvo sam provela na obodu našeg arkadijskog lečilišta koje
posećuju zaludnici i bonici. Upućena sam bila na Moravu, železničku
stanicu i banjski bioskop i biblioteku. Naslućivala sam da mora
postojati i izvan toga neki veliki široki svet koji kao čeka na mene. I
mlad čovek voli da odleprša i da se u taj veliki svet uključi. Međutim,
s godinama shvatite da je ono što ste upili u prvim godinama svoga
odrastanja i skrajnuli negde u podsvest veoma važno i da ćete mu se
kad-tad vratiti. To vam je kao kad lasta vraćajući se traži prvo gnezdo
koje je svila. U mojim pričama, sokak prema Moravi, moravske priče
skeledžije Vlade Buzde i moga dede Branka, stanična dešavanja, vozovi
koji se ukrštaju i prolaze, odlasci u biblioteku kod čika Vlade, sve to
dobija posebna značenja, sve je to sada važnije nego onda kada se
upijalo i taložilo u meni. Naravno, postoje i emotivni i praktični
razlozi vezanosti za sokak moga odrastanja i za Banju. Obilazim mamu,
porodicu svoga brata, pratim kulturna događanja u Banji, posebno u toku
leta, dakle, često sam prisutna. Grad, mesto kome se vraćaš čine ljudi,
pre svega. Neko mesto ti je drago ukoliko u njemu postoji bar jedan
čovek koga želiš da vidiš. A u Ruđincima i u Banji ih, hvala Bogu, imam.
Koliko vas ispunjava pedagoški rad?
- U mladosti sam strašno želela da se bavim novinarstvom ili glumom.
Kako sam bila uskraćena iz raznih razloga za izbor, meni je profesorski
posao bio vrsta neke blede kompenzacije za ono što sam želela. Međutim,
ja sam toliko volela književnost i volela decu da sam svoj
profesionalni život potpuno ispunila. Kad uđeš u odeljenje, ti si
autonoman, ti si na maloj pozornici i stvar je tvoga umeća i ljubavi
prema toj pronicljivoj i radoznaloj publici kako ćeš osmisliti taj
odnos između sebe i učenika. Imala sam zadovoljstvo da radim u školi
koja je godinama upisivala kvalitetne učenike, a i čiji kolektiv je bio
podsticajan za kreativan rad. Prošle godine sam otišla u penziju, sa
malom setom zbog saznanja da je veliki životni ciklus završen, ali i sa
zadovoljstvom da sam ostavila nekakav trag u radu škole i u
generacijama koje su tu školu završile. Ako je to samo moja iluzija, ja
je ne dam, analogno onom Dučićevom „Ah, ne recite mi nikad nije tako,
ni moje srce da to laže sebe...“.
Imate li književne uzore i šta volite da čitate?
- Već sam pomenula da je jedan od prozora u svet bio odlazak u
biblioteku i spoznaja o svetu kroz knjige. Moje druženje sa knjigama je
prolazilo kroz razne faze. U ranoj mladosti je to bilo potpuno
neselektivno čitanje uz znatiželju koja je bila nemerljiva. Tako sam
istovremeno uzimala Fenimora Kupera, Greja, Džeka Londona, ali i
viktorijanske i američke pisce. Rano sam iščitala Džejn Ostin, Dikensa,
sestre Bronte, Hemingveja, Štajnbeka, ali i Lorensa, Oskara Vajlda itd.
Bilo je problema sa bibliotekarima koji su znali da kažu da pokoja
knjiga nije za moj uzrast, a vi znate da je zabranjeno voće najslađe.
Naravno, ukus se formira, tako da je čovek s godinama spreman da
razluči ono što smatra da je dobro, da je njegov izbor i da izdvoji
knjige kojima se u životu stalno vraća. Uvek se vraćam Tolstoju i
neponovljivom, sveobuhvatnom „Ratu i miru“ i velikim ljubavima moga
života Andreji Bolkonskom i dragom i trapavom Pjeru Bezuhovu. Izdvojila
bih i sjajni „Aleksandijski kvartet“ Lorensa Darela, te „Hadrijanove
memoare“ Margerit Jursenar. Veoma volim gotovo filmski izraz Margerit
Diras koja se izražava u slikama, u naznakama, u kratkim i nedovršenim
rečenicama. Čitam danas sa zadovoljstvom Andreja Makina. Od naših volim
toplu, jednostavnu pripovedačku prozu Antonija Isakovića i Danila
Nikolića. Pravi je greh napraviti listu od samo desetak knjiga i
stvaralaca koje voliš, i ja često citiram Margerit Jursenar koja je
kazala „Pravo mesto rođenja je ono u kome je čovek sagledao sebe samog;
knjige su bile moja prva otadžbina.“
Sećam se detalja koji ima anegdotski karakter. Jedna od prvih
pročitanih knjiga ljubavnog karaktera bila je „Rozeana Mak Koj“ izvesne
Alberte Hanum, nebitne za istoriju književnosti, ali meni izuzetno
drage. Znam da je štampana u ediciji filmovanih romana. Posle
dvadesetak godina, slučajno sam naišla na tu knjigu, u biblioteci.
Poneta sentimentalnim sećanjem dobila sam želju da je prisvojim. U
zadnjem trenutku, odolela sam iskušenju, ali je više nikad nisam našla.
Kritičari su uočili specifičnost vašeg stila pisanja. Otkuda izbor za kratku, jezgrovitu rečenicu?
- Po mom mišljenju kratka priča je najsloženija prozna forma. Ona je
odmah po estetskom dometu iza pesme. Stoga, mislim da ona ne trpi
suvišnost, gomilanje reči i rečenicu dugu kao zmija. Moje priče nemaju
klasičnu fabulu. Često ih pravim u slikama, a slike zahtevaju
preciznost, jezgrovitost, pročišćen izraz. Treba dati nešto i u
naznakama, dozvoliti čitaocu da pojave i atmosferu asocijativno
povezuje i doživljava.
Može li se uporediti knjiga sa njenim filmskim prikazom?
- Ako gledate film ili pozorišnu predstavu kao autentično umetničko
delo, i pre nego što pročitate knjigu, onda vam se mogu dopasti, mogu
vas očarati, nagnati na razmišljanje, te umetnički doživljaj može biti
potpun. Ali, ako ste knjigu čitali i u svojoj svesti formirali
mišljenje o izgledu likova, o karakterima, doživeli atmosferu, onda
dosta teško prihvatate adaptaciju i različito viđenje. Dodir sa rečju,
dodir sa knjigom, taj doživljaj koji imate u susretu sa piščevim svetom
ne može zameniti nijedan drugi oblik umetničkog iskaza. Nijedan glumac
ne može biti dovoljno dobar za lik Andreje Bolkonskog, onako kako ja
njega doživljavam, ali, Ret Batler može biti dobar samo u liku Klerka
Gebla, jer sam prvo gledala film „Prohujalo s vihorom“, pa čitala
knjigu.
Koja je to svetla strana vašeg života?
- Svetla strana i ničim uporediva je moja porodica. Bez lažne patetike
ona je utočište i ohrabrenje, i briga i radost. Suprug Jagoš koji ima
razumevanja za moje hirove, moji sinovi na koje sam ponosna,
trogodišnji unuk Luka i njegova lepa mama Bojana, moja snaha.
Pripremate novu knjigu. O čemu je reč?
- Data je u štampu knjiga zapisa pod imenom „O čemu god, o životu je“.
Zapisi nisu niti klasične kolumne, niti klasični eseji. U njima ima i
književno estetskog i dokumentarnog, a izlazili su u prethodne dve
godine u kruševačkim nedeljnicima „Pobeda“ i „Grad“. Knjigu će štampati
izdavačka kuća „Eduka“ iz Beograda i ja se nadam da neću dugo čekati da
knjiga izađe iz štampe. U međuvremenu, naravno, pripremam tekst za
okrugli sto „Kruševačka književna baština“, a uzela sam temu „Rasinske
priče Dušana Radića“, i još ponešto.
Marina Stanković-Janković
|
