Krajem avgusta Odlukom Privremenog organa opštine razrešen sam dužnosti direktora a 31. avgusta prestao mi je radni odnos u Kulturnom centru. Samim tim prestala mi je i funkcija glavnog urednika časopisa – magazina „Vrnjačke novine“ čime se okončala moja četrdesetogodišnja saradnja sa ovom publikacijom kojoj sam bio saradnik, novinar, glavni urednik i direktor... Ovom prilikom želim da se zahvalim svim novinarima, urednicima i saradnicima koji su samnom radili na poslovima novina a posebno poslednjem uredničkom kolegijumu kada su novine prerasle u časopis: Ognjanu Topaloviću, Milanu Nikodijeviću, Ljubi Vojiću te Mili Vasojević, Marini Stanković Janković, dr Dejanu Nešiću, Dragiši Obradoviću, Zoranu Rajiću, mr Dragani Grujić Šarčević, mr Daliboru Miletiću i Jeleni Borović Dimić kao i akademskom slikaru Blagoju Dimiću što su svojim tekstovima i dizajnom omogućili da „Vrnjačke novine“ prerastu u magazin kakav dolikuje Vrnjačkoj Banji.

Naš sagovornik Nikola Mirkov, direktor RTS-a

Gospodine Mirkov, molimo vas za ocenu ovogodišnjeg FFS i osvrt na prethodne.

Nikola Mirkov, direktor RTS-a

Razgovor sa Ivanom Karlom, urednikom filmskog programa na RTS-u

Kakav je vaš komentar stanja u kome se nalazi naša filmska produkcija?

-Za Srbiju danas i njenu kinematografiju najbitnije je da se filmovi kontinuirano snimaju i da ih bude što više. Da bismo imali kvalitet neophodan je kvantitet, jer što više filmova to više mogućnosti da se iskažu dobri reditelji, dobri scenaristi, da rade glumci i filmski radnici. Da bude u funkciji cela kinematografija. Prethodne godine, to je činjenica, donele su veći broj filmova i mislim da je produkcija filmova imperativ kao i što više mladih režisera da režiraju svoje prve i druge filmove, i sa te strene pomoć države je itekako dobrodošla. Naravno, nije samo to put ka jačanju naše kinematografije i neophodno je da se svi segmenti kinematografije ojačaju i budu vitalniji nego što su danas. Mi smo danas u situaciji da je dosta bioskopa zatvoreno naročito po unutrašnjosti Srbije, ali polako se otvaraju multipleksi, osim Beograda ima naznaka da će ih biti i u drugim gradovima, i treba svi zajedno da pristupimo jačanju svih segmenata kinematografije da bi praktično naša zemlja i naš film zauzeo one pozicije koje mu po svemu pripadaju, kaže Karl.

U okviru 32. Festivala filmskog scenarija realizovan je program „Mladi lavovi“, odnosno prikazana je selekcija studentskih kratkih igranih filmova , a od prošle godine ovaj program uvršćen je u takmičarski deo.

Tradicionalni Simpozijum, koji se održava od osnivanja Festivala 1977. važi za jednu od najznačajnijih filmskih tribina u zemlji, ove godine bio je posvećen studentskim nemirima 1968. i odjeku te pobune u filmskoj umetnosti. Na Simpozijumu su učestvovali filmski stvaraoci, sociolozi, kulturni poslenici, ali i političari i učesnici protesta iz 68. U posebnom programu „68 – kao na filmu“ prikazani su filmovi koji se bave ovom tematikom.

Otvaranje FFS - Dinko Tucaković

Festival filmskog scenarija, 32. po redu, otvorio je Dinko Tucaković, član Umetničkog veća Festivala.

Nikada s Milanom Nikodijevićem nisam bio u liftu. Obojica živimo u prizemnim kućama, kafane su nam na trotoarima, kapije Beograda nesigurne su, a Empajer stejt bilding je daleko. Ipak, lift, kao pojam, važna je odrednica za naše poznanstvo i za knjigu o kojoj govorimo.

Jednom je Emir Kusturica pričao kako film, odnosno umetnost, moraju biti liftirani, što će reći uzdignuti iznad zemlje, makar za rastojanje od prizemlja do prve stajanke.

Dotok pameti je usporen prilivom gluposti.

Napustila ga pamet! Ništa nije ponela sa sobom.

Šta vredi što sam osnovao stranku kulture kad ne mogu da skupim nijedan potpis.

Nema povratka u devedesete! Ostaćemo gde smo.

Upalite svetlo! Upao sam u politiku.

Sve je ovo juče – koliko sutra!

U pravu sam samo kad sam kriv!

Nije me morao Hese podsetiti svojim zapisom „Žal za jednim starim drvetom“. On je samo potvrdio moje ubeđenje da se privid pripadanja mestu duboko vezuje za naizgled profane predmete i pojave koji vremenom dobijaju uloge simbola, u životu koji se „troši i osipa“ (I. Andrić). Na stranu izvori i beluci, maslačkova polja i kaćunak, strašenje kurjacima, naslućivanje zmijskog šuma ispod naslaganog granja, u „donjoj avliji“. O drvetu hoću, najbližem čoveku. Ne samo zbog onog moćnog hrasta koji olistava život pred očima Andreje Bolkonskog, poručujući mu da život u tridesetoj nije završen. Ni zbog tužne Dučićeve morske vrbe koja šumi život, dok mu jablanovi dršću u osami svemira. Ni zbog Veroljubovih ljubostinjskih lipa koje svetlost zare. Nego iz razloga što svako drvo ima priču života, pa i moga moravskog sokaka.

Ove godine navršava se sedam decenija od smrti dr Dušana Radića (1892-1938), Vrnjčanina, poznatog banjskog lekara i pripovedača. Za njega se u međuratnom periodu govorilo da je obnovitelj srpske realističke pripovetke. Objavio je pet zbirki pripovedaka: Živi nakovanj, Tri kilometra na sat, Tako mi, planinci, Na sto ognjeva i Kroz život, i roman Selo. Pored toga, objavio je veliki broj kratkih priča u Politici, i kozerija, humoreski, ali i stručnih tekstova u Banjskim novostima, koje su izlazile u Vrnjačkoj Banji 1928. godine.

U ovom broju Vrnjačkih novina objavljujemo njegovu priču Na Petrovdan, iz zbirke Na sto ognjeva, koju je u svoj izbor uvrstio i Saša Hadži Tančić u knjizi Srpske praznične priče, objavljenoj 2000. godine.

Dušan Radić

NA PETROVDAN

Jutrom je Radovan nosi u snažnom naručju kao dete, ako je oblačno, ostavi pored kućnog praga, a ako je lep dan u izgledu, pod šljivom u dvorištu; pored nje stavi krčag vode, malo hrane i kotao zamešena projina brašna, da preko dana hrani pilež, i podužu motku da ih od petlova brani.