Nikada s Milanom Nikodijevićem nisam bio u liftu. Obojica živimo u prizemnim kućama, kafane su nam na trotoarima, kapije Beograda nesigurne su, a Empajer stejt bilding je daleko. Ipak, lift, kao pojam, važna je odrednica za naše poznanstvo i za knjigu o kojoj govorimo.

Jednom je Emir Kusturica pričao kako film, odnosno umetnost, moraju biti liftirani, što će reći uzdignuti iznad zemlje, makar za rastojanje od prizemlja do prve stajanke.

Dalekih osamdesetih glasno sam protestvovao, čak i zviždao, u vrnjačkoj bioskopskoj sali, pošto je film Bore Draškovića Život je lep lošije prošao kod žirija Festivala filmskog scenarija nego što sam ja priželjkivo. Kasnije sam s Nikodijevićem naširoko i nadugačko razgovarao o ovoj „nepravdi“, koju je on, jasno, s pravom, podržavao, jer je i tada bio najvažniji čovek Festivala.

Život komedijant udesio je, međutim, da budem prvi koji je došao do Nikodijevićevog rukopisa filmske publicistike Od fajronta do svitanja, pa sam pomislio – sad ću se osvetiti i za Boru Draškovića i za film Život je lep.

Ali vraga, opet onaj Kusturičin lift. Rukopis Milana Nikodijevića Od fajronta do svitanja „liftirao“ je i vrednosno uzdigao Godišnju nagradu Književnog kluba i izdavačku delatnost. Reč je o dragocenoj knjizi koja će, bez sumnje, imati odjeka u javnosti, što će i Nagradi i Književnom klubu biti samo od koristi. Naslov Od fajronta do svitanja simboličkog je karaktera. U bioskopu svitanje počinje kad se ugase škiljave dvoranske lampe i začuje zujanje kinoprojektora, a fajront se objavljuje kad bljesnu hodnička svetla. Ta noć, od sat i po vremena, i jeste vreme romantičnog pijanstva, duhovnog uzdignuća, liftiranja, makar za rastojanje od prizemlja do prve stajanke.

Na „osvetu“ ću, ipak, morati da sačekam. Uostalom, jedno od zlatnih pravila Koza nostre kaže: Osveta se služi hladna.

Miloš Milišić