Značaj opusa Ljube Ivanovića, kao začetnika savremenog srpskog crteža i grafike, ogleda se u njegovom suverenom vladanju ovim umetničkih disciplinma, kao i u doprinosu da se crtež i grafika u našoj sredini promovišu, razviju, i osamostale. Delo Ljube Ivanovića je obimno i raznovrsno, ono je prisno vezano za svoje doba, ali predstavlja jedno posebno poglavlje relevantno za srpsku umetnost uopšte.

Podstican savetima slikara Đorđa Krstića, koji je u Realci bio nastavnik crtanja Ivanović upisuje Srpsku crtačku i slikarsku školu.

Ljuba Ivanović je pripadnik generacije koja umetničko školovanje počinje ulaskom u novi vek, kada veliki broj srpskih slikara, posle generacije koja se umetnički obrazovala u Beču, odlazi na usavršavanje u Minhen, koji tada preuzima primat kulturne meke. Ivanović boravi u Minhenu (1905-1909) kao i većina ondašnjih studenata sa ovih prostora, prvo u Ažbeovoj školi, potom na Akademiji. Ivanović studira u vreme kada se minhenska varijanta ublaženog impresionizma nalazi na vrhuncu, a na Akademiji se još uvek insistira na tradicionalnom obrazovanju, u okviru kojeg se neguju klasičan crtež i tonska modelacija, a primat ima forma koja se ne sme zanemariti u korist atmosfere.

Dojka, mlečna žlezda i sinonim materinstva i ženstvenosti, parna je akcesorna žlezda kože. Po mlečnoj žlezdi, sisi, ceo zoološki razred dobio je naziv sisari. Ona je često sedište brojnih patoloških procesa, od kojih je karcinom najčešći uzrok smrti žena.

EMBRIOLOGIJA – Dojka je embriološka ektodermalnog porekla, kao i znojne i pljuvačne žlezde, a smatra se modifikovanom znojnom žlezdom. Embriološki začetak dojke javlja se u sedmoj nedelji gestacije, u embrionu dugačkom 8mm, u vidu zadebljanja epidermisa, ektodermalne trake ili „mlečne linije“.

ANATOMIJA – Po svom spoljašnjem izgledu razlikuju se četiri morfološka tipa, oblika dojke:

1. Evropski tip, koji je poluloptastog oblika sa osnovom jednakom vidinskom promeru
2. Negroidni ili kruškasti, gde je visina dojke veća od prečnika baze
3. Spljošteni, sa širokom bazom i malim visinskim promerom i
4. Romski tip, koji je sličan kruškastom, s tim što je bradavica izrazito usmerena na dole

Miroslav Anđelković rođen je 1945. godine u Jelašnici kod Niša. Školu za primenjenu umetnost „Đorđe Krstić“ završio je 1965. godine. Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu završio je 1970. u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića, a postdiplomske studije u klasi istog profesora 1972. godine. Tokom 1989. godine specijalizovao je slikarstvo u Muzeju Prado i na Akademiji San Fernando u Madridu kao stipendista španske vlade. Član je ULUS-a i LADE. Redovni je profesor crtanja i slikanja na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Sredinom jula u galeriji Ateljea „Basara-Obradović“ otvorena je izložba slika Miroslava Anđelkovića, što je i bio povod za naš razgovor sa slikarom.

„Slikarstvo Miroslava Anđelkovića nosi obeležje izrazite likovnosti, u stvari jednog rafinovanog pikturalnog osećanja koje se titra fakturom, lazurama, suprotstavljanjem tonova i boja. Očigledno, njegova mašta je ovde „dobila krila“ i ona deluje instiktivno, emocionalno, bez ideja a pri ori, poneta jedino tim slikovnim imperativom koji podseća na nešto neizbežno i sudbonosno. U toj slobodi slikarskog izražavanja Anđelković je kod svoje kuće. Njegovo slikarstvo je pristupačno svima koji poznaju i, što je važnije, osećaju tu oblast u njenoj suštini. Bila bi šteta kad ovo slikarstvo ne bi bilo stavljeno nadomak i širim slojevima društva u nekom prihvatljivom obliku.“
Dr Pavle Vasić

Kada kod „Arnovljevića“ pređete most, ulazite u samo srce Banje, na prostor na kome se začelo lečilište. Tu su sagrađeni, a kasnije porušeni, prvi banjski objekti: kupatila, vodopoji, kur-salon... Dok nije kanalisana Vrnjačka reka, bilo je to močvarno zemljište obraslo travom i ševarom, nasred koga je izvirala topla mineralna voda. Mnogobrojne kaptaže i izvori ove mineralne vode upristojavali su pustu livadu i bare na njoj, da bi početkom tridesetih godina prošlog veka zablistala vanredno lepa zgrada kupatila, sačuvana na razglednicama i na pokojoj sačuvanoj fotografiji. To prekrasno staro zdanje je odmah posle Drugog svetskog rata „rekonstruisano“ i dograđeno tako da je njegov prepoznatljiv izgled upropašćen. Kažu, to je bilo takvo vreme, rušilo se staro, a gradilo novo, bolje, lepše?!

Stari vodopoj, koji i sada postoji, nalazi se iza nove bivete izgrađene sedamdesetih godina prošlog veka. Stari paviljon, sa ukopanim vodopojima nemi je svedok protoka vremena i uspomena na jedno vreme kada su banjski gosti satima čekali u dugačkim redovima da ih usluže „dodavačice“ čaša, koje su se punile po strogoj meri, do crte. A nedaleko od Kupatila, s južne strane, posle kaptaže tople vode 1925. godine, sagrađen je kur-salon, produženi otvoreni paviljon u koji su se banjski gosti sklanjali od žege ili, pak, kiše. Pri ovoj kaptaži otkriven je takozvani Rimski izvor, Fons Romanus, ostaci prastarog izvorišta i bazenčića, iz vremena prvih vekova nove ere, kada su ovim prostorom vladali Rimljani. Pronađena je i jedna greda i oko 400 novčića iz prvih vekova nove ere. Samo nalazište je pre dvadeset godina upristojeno i natkriljeno malom staklenom piramidom, nekom vrstom replike staklene piramide koja se nalazi kod Luvra u Parizu.

Turistički potencijal Vrnjačke Banje sačinjavaju brojni prirodni faktori: mineralne vode, reljef, klima, biljni i životinjski svet; i društveni: ugostiteljske, turističke, zdravstvene, saobraćajne, kulturne, sportske i druge ustanove i organizacije od značaja za turizam. U blizini Banje nalaze se kulturno-istorijski spomenici prvog reda, među kojima su najatraktivniji srednjevekovni manastiri i gradovi.

Korišćenje mineralnih voda oduvek je bio glavni motiv dolaska ljudi u banje. Stoga su prva turistička kretanja u Srbiji bila usmerena baš ka banjama. Vrnjačka Banja je nastala i razvijala se oko mineralnih izvora što je odredilo karakter njene privrede uglavnom ka zdravstvenom turizmu.

Mineralne vode Vrnjačke Banje imaju dugu tradiciju. Korišćene su još u predrimsko doba do 1834. godine, kada je prvi put utvrđena njihova lekovitost. Pripadaju grupi alkalno-ugljeno-kiselih voda izuzetne lekovitosti, koje su retke u prirodi, te su kao takve stekle veliku reputaciju u zemlji i inostranstvu. Činjenica da leče više oboljenja unutrašnjih organa i šećernu bolest imala je za posledicu veoma veliki broj posetilaca koji su dolazili u Banju na lečenje. U rasponu od jednog veka taj broj kretao se od nekoliko stotina do blizu 200 hiljada, koliko ih je bilo osamdesetih godina 20. veka.

Reč na promociji monografije Vrnjačka Banja na početku 21. veka

Štampajući ovu monografiju u godini vrnjačkog jubileja, pokretači i realizatori projekta su simbolički podvukli crtu iza jednog relativno dugog i uspešnog perioda razvoja Vrnjačke Banje, u kome je bilo uspona i padova, skokovitog napredovanja, ali i stagniranja praćenog strepnjom pred neizvesnom budućnošću. Ovo drugo se odnosi naročito na vreme ratova i neposredno posle njih (Srpsko-turski ratovi 1876/1878, Balkanski ratovi i Prvi svetski rat, Drugi svetski rat i najnoviji ratovi krajem poslednje decenije prošlog veka). No, Vrnjačka Banja je uvek nalazila snage da se u tim tamnim vremenima odupre, da bi joj baš te nesreće davale dodatnu motivaciju za ubrzani razvoj. Možda nikada u svojoj istoriji Banja nije doživela tako nagli uspon kao posle Prvog svetskog rata, kada je u predratnim uspomenama na jedno kratko vreme ali uspešno razdoblje svog uspona pronašla snage da se razvije u moderno lečilište, koje je počelo da liči na slična lečilišta u evropski razvijenim zemljama. Razvijajući svoju osnovnu delatnost, gradeći moderne objekte i stvarajući jake institucije, ona je postavila temelje na kojima se mogao graditi uspon.

Posle gotovo sto osam godina od pojave prve monografije Vrnjačke Banje koju je napisao i objavio 1900. godine tadašnji banjski lekar i upravnik Banje Đoka P. Jovanović, krajem avgusta ove godine izašla je monografija „Vrnjačka Banja na početku 21. veka“ koju su priredili Boško Ruđinčanin i Ognjan Topalović a napisalo je 28 autora – stručnjaka za pojedine oblasti banjskog života. Monografija na preko 700 strana ima deset poglavlja: Prošlost, Geografija, Mineralne vode, Medicina, Parkovi i zelene površine, Ugostiteljstvo, Turizam, Privreda i javne službe, Kulturno istorijsko nasleđe, Kultura i Sport i posebno poglavlje Banjska razglednica koga čine fotosi savremene i moderne Banje.

U uvodniku monografije priređivači su istakli:

„Odavno već osećala se potreba za jednom obuhvatnom knjigom o Vrnjačkoj Banji koja bi prezentovala njen savremeni život, pa je Skupština opštine Vrnjačka Banja pokrenula inicijativu da se jedna takva monografija napiše i taj posao poverila Kulturnom centru i Biblioteci, odnosno priređivačima ove knjige.