Ove godine navršava se sedam decenija od smrti dr Dušana Radića (1892-1938), Vrnjčanina, poznatog banjskog lekara i pripovedača. Za njega se u međuratnom periodu govorilo da je obnovitelj srpske realističke pripovetke. Objavio je pet zbirki pripovedaka: Živi nakovanj, Tri kilometra na sat, Tako mi, planinci, Na sto ognjeva i Kroz život, i roman Selo. Pored toga, objavio je veliki broj kratkih priča u Politici, i kozerija, humoreski, ali i stručnih tekstova u Banjskim novostima, koje su izlazile u Vrnjačkoj Banji 1928. godine.

U ovom broju Vrnjačkih novina objavljujemo njegovu priču Na Petrovdan, iz zbirke Na sto ognjeva, koju je u svoj izbor uvrstio i Saša Hadži Tančić u knjizi Srpske praznične priče, objavljenoj 2000. godine.

Dušan Radić

NA PETROVDAN

Jutrom je Radovan nosi u snažnom naručju kao dete, ako je oblačno, ostavi pored kućnog praga, a ako je lep dan u izgledu, pod šljivom u dvorištu; pored nje stavi krčag vode, malo hrane i kotao zamešena projina brašna, da preko dana hrani pilež, i podužu motku da ih od petlova brani.

Onda odlazi na posao. A ona, sirota, prikovana tako za zemlju, nekretna kao krlja u međaku, po vas dugi dan kuka naglas, i njena gorka zapevka, bolna žalopojka, puna preklinjanja, razleže se preko susednih plotova, pa kako im kuća na brežuljku, čuje se do dna sela.

„Jelisavka-kukavica“ – tako je seljaci prozvali jer, privikli na tu njenu tužnu pesmu, njih više ona ne dira; odavno je slušaju, pa su postali neosetljivi kao da to ne nariče žena, živ stvor. I kad se koji došljak stranac ili namernik, začudi toj ljudskoj neosetljivosti, i kad im krsteći se od čuda, tako što prebaci, oni se pravdaju i izvrću na šalu: -Bog joj, jadnici, valjda, tako sudio. Uvedžbala se otkad zapomaže...

A pre ratova Jelisavka je bila zdrava zdravcata, toliku decu izrodila, tri kćeri i dva sina podigla, a ni dana nije bolovala. I eto, kao da vrlina i pošten i trudan život ne zaslužuju pravednu nagradu, sudbina je sirotoj starici odredila gorku starost.

Do ratova im se kćeri razudale, a dva sina, kao dva sokola, stasali zdravi momci i stigli majci za ženidbu. A kad se ono diže ceo narod da od Švabe i nebraće Bugara brani rodno tle, odoše obojica na bojno polje. I tamo poginuše: jedan kod Bagrdana, neznano gde, pa roditelji verovali da je baš on na Avali, kao neznani junak, a drugi daleko, u belom svetu, u Bizerti, za koju pre ratova niko nije znao da postoji.

I kćeri im ubrzo jedna za drugom izumrle: najmlađa od pegavca, srednja na porođaju, lepu Julku, ubio neki mađarski vojnik što mu se nije htela podati.

I tako ostadoše Radovan i Jelisavka kao dva panja, kao dva ojađena dozemka, u kući u kojoj je nekada bilo sve u redu, veselo i puno kao u blagoslovenoj košnici. Pesma i smeh se više ne čuše oko njihovog ognjišta i mesto radovanja zacari očaj u kući Radovana Gmitrića. Mučena neprekidnim bolovima, Jelisavka je naricala bez prestanka.

Još za vreme neprijateljske okupacije nju je stezalo u kostima, no onda je bilo dovoljno da istuca koren rena i da ga na krpi previje, pa da je začas bol mine. Ali posle išlo sve nagore, bolovi učestali, pa ni parenje, ni snažno trljanje toplim uljem nisu pomagali. I jedne zime je noge sasvim izdale, pa, oduzete, počele oticati, a krsta stalno sevala.

Odmah po oslobođenju vodio je Radovan lekarima, zatim po njenoj želji, i u obližnje manastire, gde joj kaluđeri čitali najduže i najskuplje molitve. No pomoći nije bilo, i lekari su Radovanu iskreno priznavali i krišom kazivali da je Jelisavki mana opaka i neizlečiva, spominjali raka, i objašnjavali da je divlje meso naraslo i ispunilo karlične kosti, pa duboko usadilo svoj koren i pritislo živce.

I zaista je bolest sve više uzimala maha, nepodnošljivi bolovi, sve žešći i sve češći, kvržili sirotu ženu, a ona, kao da se topila, iz dana u dan, bivala sve manja, sve lakša. -Radovane, tako ti boga i krsne slave naše, svetog Alimpija, otruj me, uništi me! Radovane, moje radovanje, tako ću se roditi! – najčešće je ovako u kuknjavi nabrajala, a svet, koji je prozvao seoskom kukavicom, potsmevao se njenoj iskrenoj nežnosti, bolnom tepanju, i šta više mrzeo to zapomaganje, jer, kako su godine sušne i nerodne, mnogi su dokazivali da su Jelisavkini jadi i njeni jauci uzrok svima nedaćama i oskudicama.

Radovanu se srce kidalo da je tako svakodnevno gleda i sluša, da je noću uvek budnu vidi i, osećajući svu svoju nemoć da joj ma koliko pomogne, bežao je na posao daleko od kuće, u polje, u njivu ili zabran, samo da je više ne čuje.

Dešavalo mu se, grešniku, da, umoran od bdenja i srušen od patnja, na njivi zaspi. Ne bi on žalio da dade celo svoje imanje samo da joj nađe leka, bar bolove ublaži, jer je s njom to imanje i stekao, kroz život s njom drugovao i kuću kućio; trideset i tri godine delili i zlo i dobro. Ali eto, dve godine već kako Jelisavkino mučeništvo traje i sve teže i teže postaje, te se jauk za jaukom razleže njegovim dvorištem i onda kad je kod drugih, uz blagi dan, veselo.

-Jelisavka-kukavica, kukumavka zloslutnica, umreće kad prestane da kuka i prestaće da kuka kad bude umrla, - šalili se seljani. A i Radovanu se naposletku dosadilo, izmučila mu se duša kao da je u paklu dve gogidine paklovala, pobrljavio od jada, pa u poslednje vreme nije ni znao šta čini. Ide sokakom kao avet i sam sa sobom razgovara; deca ga već zapazila i počela preko plotova da mu se potsmevaju. Koliko mu puta dolazilo da Jelisavku rukama zadavi, da je ubije i da je tako oslobodi muka. I ta ga misao sve više osvajala, i u trenucima, kad je Jelisavka zbog bolova očajno urlala, on se od takve grozne namere jedva otimao.

Plašio se samo odgovornosti pred ovozemaljskim vlastima, jer je, pred takvom bedom, bio uveren da bi mu bog, sa svoje strane, jamačno oprostio greh. Tada bi ga ona, kao da je naslućivala šta se u njegovoj glavi vije, sve više preklinjala, i videći ga neodlučnog, uz jauk, kroz škrgut zuba, gorko klela samog boga što je na nju zaboravio... I jutrom na Petrovdan poranio Radovan, očistio kuću, zahvatio vodu i preneo Jelisavku pod šljivar, pa seo uz nju da sačeka dok završi zapevku. No ona, kao da se u naručju skršila, kao da je u obolelim mestima pokret izazvao strašan poremećaj, nije mogla za dugo da se smiri, niti jezik u glavu da uvede. Predugo je trajao taj neobičan lelek, i mršavo lice žene mučenice grčilo se i krivilo, a ona, unakažena tako, urlikala i čupala pramenje kose. Samo joj u presaklim očima nije bilo suza.

Mirisno jutro dizalo se iz šljivara. Sunce se kroz lisnato granje igralo, a nemirne senčice trčkarale po prostrtoj ponjavi.

Radovan se stegao i, kako mu ovoga puta izgledalo da ne može sačekati kraj grču i jauku, odvažno se mašio silava i iz njega oštrim trzajem iščupao dugi, belokorasti revolver. Onda ga lagano, kao da nešto krade, spustio na ponjavu pored krčaga i naglo, kao da od vatre beži, otišao.

Dugo je lutao poljem, uznemirenim korakom hitao stranputicama, preskakao vrzine i, obezumljen, izmicao neravnim krčevinama.

„Još nije pucala...“ – iščekivao je, svakog časa zastajao, osluškivao, a strašna tišina letnjeg jutra zjapila je svuda naokolo, a u njoj, tako ogromnoj i teškoj, ipak nešto čudnovato tutnjalo negde daleko iza bregova. Išao je, žurno, trčao, onda ponova zastajkivao i slušao. Na proplanku mu se od stare brestove klade, išarane trulotinama, pričinilo kao da se Jelisavka opružila smirena na ponjavi. I dok je on preplašeno i besciljno lutao, trgao ga glas kukavice... – Kuku, kuku! – to tek nije ništa, to samo ptica tako peva. Jelisavka je prava kukavica, i njeno kukanje istinito, božjačko, najdirljivije. I seo Radovan da sluša pticu, skrivenu negde u lišću starog bresta, za časak se smirio, i kad je iz ravnice, koja se pred njim pružala, u daljini prigušeno zabrujalo crkveno zvono, on se prekrstio grešnom desnicom i setio da je jutros Petrovdan osvanuo. I prošle godine na ovaj svetli dan kukala je Jelisavka. A dogodine, a danas? – ponova ga teške misli stale moriti i opet se krenuo kroz polja, neznano kud.

Oko podne, ne sećajući se kud je pošao, stigao je Radovan u grad i, stupajući na već vrelu kaldrmu, osetio neko prikriveno zadovoljstvo; bilo mu je milo što se nalazi daleko od rođene kuće, od svakidašnjih muka. Umoran, izmicao je lagano: zanimala ga čaršija, i ciganska svirka pred mahanama, i bozadžija na ulici, i đaci što, kao vrapci, po pločniku dživdžaju. Prećutna radost ga sve više obuzimala, i dugo je išao od izloga do izloga, pred kovačkom radionicom razgledao nova volujska kola, posmatrao u crkvenoj porti popove kako se žustro raspravljaju. Unakrst je obišao vašar, pa seo pred kafanom da popije čašu rakije.

U duši mu se namah osmehnulo, pripalio je i cigaretu, na koju je bio zaboravio. Raskrsnicom je proleteo automobil i u njemu pevale, šareno obučene, devojke. Svet je hitao kućama, a sa pekarskih ćepanaka šegrti odnosili đuveče i pečenja.

- Otkuda ti, pobro, danas u čaršiji? – iznenada ga potapšao po ramenu poznanik. Radovan se bogzna kako obradovao susretu i naručio još dve rakije. Dugo su pobratimi ćaskali, sećali se ratnih godina koje su kao trećepozivci proveli čuvajući mostove i karaule, i Radovan mu otvoreno priznao da su te teške godine, kad su mu i sinovi izginuli, bile nekako lakše. I taman je hteo da se požali drugu ratniku, s kim se u nevolji bratimio, na svoju veliku nesreću, kad se ovaj prisetio da je vreme ručku davno prošlo; skočio je da ide, i pozdravljajući primetio: - A što ti je, pobro, silav bez puške?

Radovan se nehotice pipnuo po pojasu i, ne znajući šta da odgovori, prodrmao ruku prijatelju i krenuo bočnim sokačetom. Namah mu kroz opanke vrela kaldrma prljila tabane i nesnosna ga vrućina obuzela. Pobratimovo pitanje, ostalo bez odgovora, brujalo mu u ušima i, probuđen iz čudnog i prijatnog zaborava, uzdrhtao je i pohitao praznim ulicama. A kad se dohvatio polja, trčao je kao sumanut, kao da je odjednom zaželeo da što pre stigne u selo i da Jelisavku spreči u poslednjem času od smrti koju joj on sam jutros tako podlo podmetnuo.

Izmicao je drumom, dugo hodio, pa negde pod selom, zadihan, sustao i krenuo da se pored vrzine na ledinu pruži. Nad njim je treperilo popodnevno nebo. On dalje nije smeo, on, ubica svoje žene. No što da sebe smatra zločincem, što da celog dana beži od samog sebe, kad je njegovo saučesništvo, ustvari, samo veliko milosrđe, jer je takvim odvažnim požrtvovanjem morao jedino da otkupi roba i da ga oslobodi zemaljskih okova? Što da žali za dobrom Jelisavkom? Šta je za nju, najveću očajnicu, bio život kad je bog od nje napravio bezobličnu paćenicu, mučenicu koja je samo smrt želela?

Rodila se možda ona danas...

Radovan se stresao od ove pomisli. Otkuda ima prava čovek da ubija čoveka? Zar njegova dobronamerna, ali predumišljena pomoć samoubistva, nije isto toliki zločin kao i samo ubistvo? Ubica – oslobodilac... Priznaje li čovečje pravosuđe takvo izvinjenje, može li, tako spojene dve reči, svest da svede u jedan pojam, pa da njime umiri celu savest? I tako, ležeći ničice i gledjući u beskrajni svod, kotrljao Radovan crne misli i strahovao. Skupili su se već možda susedi oko krvave Jelisavke; hukću preplašene žene, golobrka momčad se stresa, a zreli domaćini uzdišu, viju glavama i šapatom se čude što je Radovan otišao prazna silava u čaršiju. Što da zaboravi revolver pored mučene žene? Čuje prekor koji prisutne poziva na pobunu protiv njega. Prezrivo ga gledaju najbolji prijatelji, žene prigušeno kunu najtežim kletvama. A on se pravda, očajno preklinje, objašnjava svoje i njene muke, ali tvrdoglavi ljudi, ozlojeđene žene, ne slušaju. – Rodila se ona danas,- dovikuje on, čupajući pramenje svoje kose, otima se od strahotnog stezanja, grča koji mu grlo lomi, prsa potiskuje.

I jedva se oteo Radovan od zle navale koja se namah s njegovim mislima izmešala. Oh, kako bi bio srećan kad bi izdaleka čuo kako Jelisavka leleče, kako još uvek živi! Pred ognjem iskušenja osećao je da bi ipak bio srećan kad bi je zatekao živu. U mislima se predano molio svetom Petru, Hristovom apostolu, svecu pod čijim je okriljem jutros osvanuo dan iskušenja za pravednog mučenika Radovana.

Sunce se u zarancima smirivalo kad se Radovan, odvažno rešen da se vrati, prebacio preko dubrave u seoski atar. Izgledalo mu je da se izdaleka, iza nepregledna zelenila šljivara i njiva, čuje prigušen lelek Jelisavke.

Pohitao je preko plotova, nošen željom da što pre stigne, i kad je, zaista, jasno čuo tužnu zapevku, kad je razgovetno razumeo strahovit poziv, preklinjanje: „Radovane, moje radovanje, ubij me!...“ zastao je ozaren čudnom radošću, i prvi put mu taj mučenički vapaj bio drag.